петак, 06. јун 2014.

Благо цара Радована - О краљевима

У сваком друштву од десет лица, има једно лице које је краљ и једно које је луда. Због првог се удешавају сви разговори, а на рачун другог се сви смеју. Инстинкт владања је, стварно, урођен сваком човеку; и свако се бори да би потчинио физички или надмудрио духовно другог, како не би био остављен на туђу милост. Код најјачих постоји потреба да завладају множином људи и величином броја ствари. Скоро је заслепљујућа потреба владара да истовремено загосподаре људима, стварима, морима и животињама. Појединци су стављали на коцку целу велику отацбину, и све своје саплеменике да би само они стали на чело других. Агрипина је сазнала од астролога да ће њен син Нерон постати владар али да ће њу убити, и она је одговорила: „Нека он само постане краљ, па макар и мене убио. Тако и после својих пораза, није Наполеон мислио ни на своју славу, ни на свој живот, него само на то да ли је осигурао своју династију. Историја је препуна злочина који су долазили из ове свирепе лакомости да један човек завлада другим. Папе су, поставши владарима, постали тровачи. Александар VI је приредио банкет да отрује госте вином свог сина Чезара, и том приликом отровао и себе.

Владари су или богомдани или случајни. Према томе се деле на творце и рушиоце, мудраце и лудаке, свеце и вампире, очеве и очухе, паразите и издајице. Али на хиљаду владара би се могло набројати на прсте оних који су били срећни, још мање истински вољени. Од свих људских благодети, извесно је најмање владати гомилама које су саздане од толико рђавих људи по инстинкту, злих из користољубља, глупих по природи, слепих због страсти. Уображена је била срећа највећих цезара да живе у затвору своје палате на Палатину, окружени копљима као разбојник, и шпионима као издајник. Најчешће су им несреће долазиле од оних који су их чували; а свагда је било више шпиона који су уходили њих него друге због њих. Редовно су имали оно друштво које им се само наметнуло, а никад оно које су сами изабрали. Кад су били с другим људима, били су свагда с горим од себе; а ако су се таквих људи клонили, они су живели затим међу фантомима самоће који су били опаснији саветници него и најгори људи.

Хиљаде породица биле су увек везане интересима за његову личност, и напуштале га чим се јавила опасност за њега као владара. Утицај жена био је више фаталан него срећан. Непотизам је била једна од највећих њихових беда, у духовном више него у материјалном погледу. Самим стицајем прилика, цезари су окружени људима који никад не говоре истину, или бар не целу. Они виде около себе и пред собом само две врсте људи, а обе врсте скрушене и ничице погнуте: једне који увек нешто моле, и друге који увек неког клеветају. Живећи изван живота осталих људи, они живе од оног што им се каже; и зато познају свет само кроз друге, и преко других. Нема начина да познају ни праве пријатеље ни праве непријатеље. Отуд је било много њих, чак и најбољих, који нису трпели око себе никог другог него ласкавце. Поштени дворанин у Версају, песник Боало, говорио је да се најзад и са Лујом XIV није имало шта говорити чим би се престало са ласкањем. 

Људи су свагда били неправедни према краљевима. Сваки закон људи сматрају за насиље, а владара су увек сматрали као првог насилника. Чак и еванђеља и Коран су ширени огњем и мачем, иако су били закони љубави. Зато су стари законодавци Нума и Ликург објављивали да су своје државне законе примали с неба. Тако је радио и Мојсије кад је донео са Синаја највиши декалог, законе љубави и поретка међу људима. Нема народа који је један режим признао да је добар; а ако је признао, то је само кад је тај режим био прошао, или кад је дошао други који је увек изгледао гори. Кад је Солон, први законодавац атински, дао отаџбини своје законе који су били највећа политичка и друштвена реформа грчког света, он је одмах после тога напустио своју земљу док се људи навикну на њихово поштовање. Он је отпутовао на ушће Нила да код Канопе разговара с египатским философима Псенофисом из Хелиополиса и философом Санкисом из Санта. Људи су по својој природи противници дисциплине и реда и непријатељи сваког рада и напора. И најбоље и најхуманије ствари су људима морале бити наметнуте лукавством и насиљем. Исти овај Солон се једном доцније направио полуделим да би смео противно једном пропису изаћи на агору у згодном политичком моменту, задобити своје суграђане за један користан рат. То је да од Мегарана поново освоје освојену Саламину која је била пре тога повод тешких пораза, толико да је било смрћу забрањено ко о новом рату буде говорио.



Сваког човека одвећ силног други људи сматрају тиранином. За обичне памети сила и насиље иду напоредо. Сви они краљеви који владају вољом народа, и кад су били најбољи за своју земљу и грађане, не одржавају се љубављу него силом. Ово одведе често у тиранију, ако такав сукоб између притиска и реакције (механичког закона који је у основи свега у природи и међу људима) дегенерише у непријатељство. Због овог разлога и многи властодршци нису волели разумне људе, јер су им они изгледали најопаснији. Говорећи о Цезару каже Плутарх да исти Цезар није мога трпети Касија и Брута, али је делио власт са пијаницом Марком Антонијем јер није стављао у засенак, као што је Сенека најзад омрзнуо Нерону а Платон омрзнуо Денису. Страх од умних људи је у природи човековој, као и страх од свега и што је одвећ моћно и што нас премаша. И Христос је мрзео скрибе и фарисеје, а то је значило мудраце и интелектуалце, а волео је рибаре. - О тешкоћама да се влада људима говори и Ксенофонт већ у првом чланку своје Киропедије. Он каже да су увек једне узурпаторе обарали други узурпатори, и да се зато свет много чуди онима који су се бар за кратко време могли задржати на власти. Човек, каже Ксенофонт, ни у кући својим млађима не зна заповедати; међутим, животиње хоће да иду за онима који се о њима старају, а људи неће; и животиње пасу на оном месту у пољу где их чобан одведе, и слушају шта им се забрањује, и никад се стадо не побуни против чобана, него му  још даје и све користи које им он тражи. Ако су животиње зле, каже даље атински философ, нису против свог газде него против страних људи; а људи се, напротив, буне баш против оног који хоће да њима управља и њихове ствари у ред доведе. Ксенофонт најзад каже да је зато дошао до уверења да не постоји никаква животиња којом је теже управљати него човек.

Стари Грци никад нису били у стању да остваре велику  државу ни нацију. То је најпре зато што су велику државу сматрали азијским типом монархије, налик на огромно Персијско царство где се нико међу собом није разумевао, и због чега је пропало; а о грчкој нацији није могло бити говора у земљама где је већина робова које ниси сматрали људима. Платонова идеја о држави, то је полис са 5.040 становника, који на челу има философа, а где су заједничке жене и имања. Број житеља не сме никад прећи горњу цифру, и зато је било дозвољено да се новорођена деца изложе и напусте ако запрети опасност од претераног прираста. Ово је држава без грађанске слободе, без имања и породице, чији је циљ само усавршавање духа и улепшавање тела, а где је сва власт у рукама мудраца који је, сасвим природно, тиранин. Тек Аристотел тражи социјалне законе. Диоген и Кратет, киници, одричу чак и државу и отаџбину, и називају себе грађанима космоса. Али је интересантно да је Атина, у своје најбоље векове, била демократија у којој је краљ, архонт, био више цереморијална личност која се губила у животу и историји иза правих шефова државе, а то су шефови двеју партија, народне и аристократске. Нико не помиње данас атинске краљеве за време четрдесет (?) година Периклеовог владања републиком. Истина у то време држава још није била предмет философије него тек после Пелопонеског рата. Велике разлике између атинске демократије и спартанске учиниле су од Атине и Спарте два различита менталитета, који су најзад одвели у грађанске ратове, разорили Грчку, и припремили римску окупацију и пропаст грчког генија. - За време Перикла је његов савременик Ксенофонт могао и сам да се увери како је теже владати људима него животињама. У самој Атини су први људи некад као Темистокле, Кимон, Тукидид, Алкибијад и најзад тај исти Ксенофонт, била за спартански аристократски режим, Ксенофонт је у Спарту послао био и своје синове на науке, а Алкибијад се био примао неке врсте спартанског амбасадора у својој сопственој земљи.

Од краљева се тражи увек више него од ма којег другог човека. Он мора бити истовремено војник, политичар, државник, салонски и друштвени човек. Мора разумевати све што се ради, говори и пише. Не сме дозволити да га други човек превазиђе ни умом ни храброшћу. А од тога нема ништа теже. Нарочито је тешко краљу сакрити своје недостатке; можда у овом и лежи сва судбина једног владара. - Владар може бити политичар или песник. Политичар не разуме човека него гомилу с којом једино и рачуна и оперише; а песник не разуме гомилу која је за њега нешто конфузно, и хаотично и плитко, због чега се он радије удубљује у јединицу и њене небројене детаље. Било је философа који су били нарочито бирани за дипломате, као Корнеад за посланика у Риму, код Сената, или Данте за посланика у Риму код папе, или Шатобријан и Дизраели у ново доба. Али није било философа који је умео бити мађионичар гомиле. Гомила је увек у стању  лудила; човек долази до памети и свести само кад се издвоји из масе. Гомиле и не живе од идеје него од страсти. Зато су модерне крљеве само устави и парламенти ослободили од одговорности и нарочито од мржње гомиле. Апсолутни владари старог доба били су силни али нису били срећни. Нарочито њихово непознавање гомиле која је у старом Риму била двострука (народ и војска) било је извор свих њихових катастрофа. - Видео сам у пољу чобанина који је у свом великом стаду распознао сваку своју овцу посебице; чак је знао којој припада јагње, што је право чудо од памћења и посматрачке моћи. Имао сам чак и једног пријатеља који је волео лепе кокоши, и у свом кокошињцу их је увек имао најмање по дваестину; и не само да је свакој дао њено име, него је знао и која је од њих снела које јаје. - Међутим, човек збуњује човека; никад човек, и кад је најпаметнији, не верује да познаје другог човека. Зато наш Његош, који је био и песник и владар, каже да је човек највеће чудо другом човеку. Платон је говорио да пас има једну супериорност над човеком што самим носом може да одмах препозна ко му је пријатељ а ко није, што човек никаквим средством не може постићи.

Вођи у народу нису зато никад ни најбољи ни најпаметнији људи, него људи нарочите памети и нарочитог морала. Вођ има памет која друге не засењује и морал који друге не плаши. Вођ, то је човек који влада вољом, континуитетом и тактом. Још кардинал Де Рец је говорио да дванаест векова у Француској постоје краљеви и да никад нису били тако апсолутни као у његово време, јер се централизација Луја XI видела затим и у Ришељеа и Луја XIV. Он каже да у старо доба (Карловинга и Капета) краљеви нису били ограничени законима и шартама као у Енглеској или у Арагону, али је постојао le sage milieu који је био као језичац на ваги између разузданости народа и распуштености краљева. - О том да је занат краљева најтежи од свих људских занимања, и мудри Монтењ то истиче говорећи: „да је тешко одржати праву меру у једној сили тако безмерној. Ни народ није тачан судија у стварима у којима нас се свака појединачно тиче; и да су и супериорност и инфериорност подједнако готове на завист и
порицање.

Једино су философи и песници били праведни према судбини краљева. Философ је дао да га Цезар надмудри говорећи затим: „Мора да буде од мене мудрији човек који управља са тридесет легија. Многи су песници сматрали краљеве како је Данте сматрао папу Бонифација VIII. Иако је овај папа био свиреп и себичан владар, и нарочито и његов лични прогонилац, Данте га је ипак сматрао као католик поглавицу своје цркве и као заменика светог Петра међу људима. Да су песници били суревњиви и осветљиви, како би изгледали данас многи цезари у историји.

Од свих људи великог имена краљ је једини за којег и последњи његов грађанин мисли да има право да га суди, и уверен је да га увек суди право. Краљ је једини човек који се сматра кривим за погрешке других. Уосталом, људи се никад не задовољавају само правим кривцем. Сократ је имао међу својим ученицима два атинска велика племића и млада богаташа, Алкибијада и Критију, који су доцније оба постали политичари. Алкибијада су судили за увреде државним божанствима и за заверу против републике, а Критију су судили што је био на челу аристократске олигархије Тридесеторице коју су Атини наметали спартански победници. Атињани су зато и Сократа сматрали кривим што је васпитао наопако своје ученике; а глумац Мелит и адвокат Анит су мудраца на суду означили као коруптора младежи, тако да су Сократа одиста осудили на смрт људи из народне странке која је после тих времена осам месеци оборила поменуту олигархију.

Због ових насиља гомиле, владари су често глумили као да имају своју директну везу са небом; краљ Нума је слушао нимфу Елерију која је знала све божанске тајне, а млади Нерон је на Капитолу симулирао да му на ухо говори Јупитер чија је статуа стајала иза њега.

Ми најчешће волимо оне које познајемо, и највећма ценимо оне које не познајемо. Многи су се краљеви старали да мудрином за историју сачувају име ако је било сјајно, или да ублаже његове погрешке ако су постојале. Није само велики Александар завидео Ахилу што је имао свог Хомера. Хорације каже да је било и пре Агамемнона других хероја али их ниједан песник није опевао и они су остали у помрчини. Vixere fortes ante Agamemnona... Август је био окружен песницима. Говорили су како у Риму од сјаја књижевног напретка није свет имао времена да мисли на самовољу и насиља цезарова. И сам Луј XIV је сматрао за потребно да имадне свог личног историографа и узео је био за то песника Расина, најславније перо његовог доба, а овај се писац одмах бацио на посао читајући Лукијана, Тацита и Тита Ливија. Али је Расин био неподобан да опише краља, него је могао само да га опева. На једној маргиналији оставио је ову забелешку: „Видим да је историја нешто друго него поезија, јер песник позива у помоћ све богове да опева Агамемнона, а историја описује Филипа само онаквог какав је био. Расинов рукопис о Краљу Сунце је изгорео у једном пожару пре него га је ико био читао. Можда и боље, кад се зна колика је била сујета великог краља. Ко зна и колико би овај Филип био опеван више као Агамемнон него описан као прави Филип. И колико би то дело можда умањило Расина више него што би подигло славног Луја. Истина, не би то Расин био учинио из идолатрије или из страха, него баш сасвим простодушно: јер између највећег краља и највећег француског песника постојало је једно узајамно дивљење које није имало граница. Такав је однос био између императора Трајана и писца Плинија Млађег, од чега је остао Панегирик Трајану, ремек-дело овакве књижевности. Сличан је случај и Тацитов напис Живот Агриколе, његовог таста за којег је овај племенити писац имао најдубљу нежност и дивљење. Ако су многи владари избегавали писце, то је што су се бојали да не прокажу своје мане, и тако оставили у помрчини и своје врлине. Шта је сам Сен-Симон, велики дворанин и писац, учинио за двор Луја XIV, који је остао славан јер су га прославили песници. Краљ је био и одвећ сунце да буде нетрпељив према славама других људи. - Али што је најчудније, Колбер, његов министар трговине, увек главни члан краљеве владе, био је онај који је сматрао да један велики краљ треба да буде окружен само великим људима, и створио владару овакву духовну камарилу.

Жеђ за влашћу је страшнија него жеђ за водом. Колико су стари Атињани просули философског генија да од мудраца, који је стављен осталим људима као узор, направе пре свега човека који не грамзи за влашћу никакве врсте. Историја се одиста не може сматрати борбом белих против црних, ни битком добра против зла, него само јачих против слабих, људи којима су зло и добро биле споредне вредности. Ако је страшна потреба да се избије на власт, још је свирепија потреба да се власт сачува. Још Платон је говорио да ко задобије власт изгуби памет. Ја верујем пре да изгуби срце; знам одиста да сам губио једног за другим своје пријатеље како се који дизао на власт. - Цар Константин, којег је црква посветила и назвала великим јер је престо направио хришћанским, дао је убити свог сина Хриспа и у кључалој бањи угушио своју жену Фаусту. А његов син, император Констанције, уображени теолог, наредио је убиство целе своје породице из побочне линије, својих ујака и рођака, осим двоје деце: један је био сјајни Јулијан Апостат. Све за хришћанску веру. Међутим, овај је Констанције примио доцније аријанство за државну веру, и изазвао свирепи рат између хришћана и аријанаца око истине Христове. Зато не само народ него је и вера служила само у свађи међу великашима. Никад у историји није владао закон над насиљем, јер никад није имао право слаби него јаки. Гомиле иду за војводама а не за мудрацима, кад год је у питању велико решење судбине. Изузетак су чинили само стари Атињани који су за своје војводе бирали само мудраце.

И онде где има само двоје, увек једно влада а други подноси то владање. Малим људима не импонује правда него снага. Сва мудрост краљева је у том да снага његове власти не буде само физичка него духовна и морална. Али су зато мали и слаби враћали само мржњом онима који су над њима вршили своју силу. Нико не мрзи колико роб; песник Езоп је мрзео јер је био роб, а философ Епиктет, који је такође био роб, имао је истинско презирање за гомилу која одиста увек или робује туђој памети или својој глупости. - Одиста, оно због чега је краљ највећма клеветан и најчешће прогањан, то је глад у народу. Народи су увек гладни, или говоре увек о глади. Римском народу, који је од Сената тражио да му се подели жито, Катон каже: „Грађани, тешко је говорити трбуху који нема ушију. Све тираније духа и савести су народи лакше подносили него изглед на глад, а највећи број краљева је страдао од злоће угрожених и гладних. И политичар највећма импонује несебичношћу. Цицерон је био срамежљив и врло славољубив, али је увек имао дубоко презирање за новац, и као претор и проконзул био пример некористољубља и хуманости. То је био један разлог због којег је, и поред свих недостатака, био у своје доба највећа фигура римског Сената. - Само врло просвећени народи када су монархисти, траже да њихова монархија буде стабилна, што значи, између осталог, да има династију која је јака: то значи многобројна породица и имућна кућа. Најмање су снаге имали краљеви феудалног доба. У X веку је Француска била подељена на осамдесет великих имања која су имала на челу своје велико племство, кнежеве и грофове, који су били по снази равни француском краљу, наследници суверени и потпуно независне покрајине. Ти небројни владари, неки моћнији од свог краља, обучени у челик и опкољени тешким зидовима својих двораца, пљачкали су једни друге, убијали своје млађе, не одговарајући никаквој краљевској власти која је била потпуно празна реч; а црква, исто тако богата и моћна, била је деспотскија него племство и имајући снагу да екскомуницира, била изнад краљева. Тек Луј XI, четири века доцније, извршује централизацију земље оборивши једну за другом све ове главне кнежевине и грофовине, сваку на свој начин: кнез од Алансона осуђен на вечну робију, гроф од Армањака посечен, гроф од Анжуја опљачкан, гроф од Сен Пола и кнез од Немура посечени. А други су  у масама бачени у воду зашивени у џакове на којима је написано било: „Пустите да се изврши краљевска правда. Али се краљ стално претварао сиротињом да би народ веровао у његово лично некористољубље. У почетку XIX века биле су најапсолутније државе у Европи Турска и Данска, али је турски народ био најнесрећније грађанство кад је дански народ осећао своју аутокрацију бољом од енглеског просвећеног парламентаризма. Социјалист Сен-Симон то објашњава да је дански краљ био најсиромашнији од свих европских принчева, а султан најбогатији светски владар јер је у својој држави био једини сопственик који је могао да као једини господар узме све од сваког, што заначи да није никад реч о форми владе него о форми својине.

Претерана срећа поквари људе исто толико колико и претерана несрећа. Кад Бог дадне људима сва добра овог света, онда они верују да им Бог више не треба и раде све што је против њега. Ако их гром одмах затим не убије, они су онда сигурни да могу продужити само зло без икаквог јачег страха од опасности, и да је подао човек јачи од судбине. Александар је у Азији био рањен стрелом и тад је рекао: „Цео свет ми каже да сам син Зевсов, али ова рана што боли каже ми: Ти си само човек. Наполеон, који је био толико омађијан славом Александра, после битке на Арколи поверова да је богом послани човек и да има право да од живота тражи све што највеће може дати, и право пошао тим путем. Можда одиста човек мора да има о себи мишљење несразмерно и својој снази и снази других људи па да пође за претераним плановима; потпуно логичан и уравнотежен човек не оде далеко. Можда треба веровати да су народу потребни велики људи али их ниједан народ не треба да често пожели. Мудрост, то је поредак; а мудрост у једном дану ипак учини више добра него што је учинило тог истог дана херојство каквог великог човека. Хришћанство је религија нишчих, и нигде не проповеда култ човека великог и изузетног међу осталим добрим људима. Питагористи су проповедали страх од краљева али и презирање за гомилу. Кажу да не треба мудар човек да остане у краљевом двору дуже него за колико се времена скува једна асперга, а за гомилу су говорили да је у сиротињи подла а у богатству бестидна, и да зато не треба сејати по улици јер је народ увек неблагодаран. А Анахарс је рекао мудром Солону колико се чуди што на грчким скупштинама мудри предлажу а луди решавају.

Од свих народа, талијански народ најлакше сноси тиранију. Цео средњи век су странци пустошили Италију и никад се није народ заједнички побунио против стране инвазије него су и папе и кнежеви правили споразуме са шпанским, француским и немачким краљевима у међусобним борбама и отмицама. Италија је рађала тиране од памтивека и живела под најгорим режимима откад постоји, не мењајући друго него тираније. Можда је једно горко завештање историје да су као највећи државници у прошлости сматрани ови људи: Медичи, Ришеље, Мазарен, Кромвел, Луј XIV, Фридрих II и Наполеон, као да се одиста не може постати великим човеком ако се најпре не оборе закони за мале људе. Сви ови великани су били тирани. И сви су се људи њима дивили. Али нема народа који би их данас себи пожелео. Народи заборављају великим њихова доброчинства али памте њихове грубости и злочине. Забораве и све пороке и разврате али се сећају насиља над животима и правима других људи. Кажу  да су лако опроштене лудости Калигуле и распикућство Хелиогабала, али се памти крв коју су пролили. Никада људи нису праштали крволоштво и кад је оно било неопходно, чиме се показује да је живот човеков највише што други може да му отме или може да му спасе.

Један од најчешћих случајева, и најтежих за владаре, што увек гомила стоји на гледишту: какав краљ, таква влада и такви политичари. И обратно. И то не само у доба апсолутизма него и у доба слободних избора. Народи који за свашто чине одговорним краља или су некултурни или морално непотпуни. Било је чак народа који су вековима мрзели и прогонили краљеве. Такви су били Римљани који велики део своје пропасти могу да припишу овом инстинкту да стварају краљеве да их после убију, чему је извесно узрок нетрпељивости међу великашима, значи аристократски систем друштва. Сваки краљ који се хтео наслонити на народ против великаша изазвао је сукоб са patres и са боговима. Први краљ, Ромул, био је убијен за време једне пољске свечаности нарочито за то приређене. Други краљ, Нума, умро је код куће јер је био у служби патриција. Трећи, Тарквин, пријатељ плебејаца, погинуо је од племства. Четврти, Анк, полукалуђер, умире мирно код куће. Пети краљ, Тарквиније, био је убијен. Шести краљ, Сервије Тулије, пријатељ плебса, био је задављен на степеницама Сената. Седми краљ, Тарквиније II, крвави непријатељ патриција, аутократ, противник Сената, био је свргнут и оборено краљевство. Доцнији цезари су били у сталној борби са Сенатом и нису се смирили док га нису омаловажили, чиме су потресли све основе државе. И кроз цео средњи век папа и малих владара талијанских, видела се иста нетрпељивост за тиранина и кад су покорно трпели тиранију. Одиста, цела историја то је смена једне тираније за другом: борба између јаких за њихов рачун. Народ је увек био средство за рачун поглавице или великих породица. У XV веку су папе радиле све да униште велике фамилије у Риму које су биле врло богате и моћне, јер је цела околина Рима припадала њима, а по свим путевима биле су кондотјерске чете двеју породица, Орсини и Колона, главних поседника римске кампање. Ришеље је тако исто радио против великаша, великих поседника у Француској, који су били изванредно моћни, сасвим као некад Луј XI. У наше време рушили су велике породице у својим земљама и Пашић у Србији и Венизелос у Грчкој.