петак, 04. октобар 2013.

Благо цара Радована - О херојима


(Одломак)

Сваки човек је херој. Још и више: сваки је човек херој у много случајева; чак и већма него једном дневно. Није човек херој само кад свој живот ставља на коцку, него је он херој и у небројеним малим случајевима племените храбрости. Али обично херојем називамо човека који сав жртвује себе за добро других; а такав човек је за старе народе био божанствен. Постојао је култ хероја као виших бића, чак и пре него што је постојао култ богова као бесмртних бића. Питагористи су били поставили хероје између богова и људи, и као посреднике између неба и земље. Највеће почасти су припадале Богу, организатору свемира, а одмах затим боговима који су највећа бића на свету, и која излазе из њега, као прва после њега, бесмртна и њему слична, и који су његови сарадници у организацији ствари. Али на трећем месту, после богова, долазе хероји, који су примили снагу од највећег бића, и зато не могу бити одведени у зло. Они окружују Бога као хор; вечно су добри и вечно озарени. Тек на четврто место долазе људи, који су мањи од богова јер су смртни.

- Херакле је направио дванаест чудеса која су сва учињена за добро људи, и зато је Херакле највећи херој античког света. И Тезеј и Белерофонт су исто тако хероји ослободиоци. - Наш је Обилић херој ослободилац, дакле, херој свештеног карактера. Сви косовски хероји су истог рода. Код Троје ратују све ахајске војске, и цео грчки свет и сви грчки богови, због једне лепе Јелене; рат између Тебе и Фокеје био је исто тако због отмице лепе Тебанке Теано; а између Фокејанаца и Киреанаца због лепе Мегисте. Међутим, на Косову се бију војске српске за идеју небеску против идеје земаљске. На Косову су се бориле не само две војске, него и две идеје: европска против азијске, хришћанска против нехришћанске, идеја права против идеје силе. Лазарево царство небеско, то је идеја о слободи. Да се наша војска одмах покорила Султану и Антихристу, то би била победа земаљског царства над небеским. 

Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божaнства зла, Бог против Сотоне, правда против неправде. Херојство и храброст нису једно исто: храброст може бити без херојства али херојство садржи у себи обоје: и храброст која је слепа сила природе, и идеју која је силa свесног и доброг генија. 

Има момената кад многе и највеће одлике човекове постану излишне, а кад живот тражи од човека само снагу железног карактера. Има и момената кад се више не мисли како ће се живети, него у каквој ће се лепоти умрети. Херој је пре свега карактер. Инстинкт за живот, који је урођен човеку, постане у њему мањи и слабији него човекова љубав за идеал, која, међутим, човеку није урођена, него само створена историјом. Има људи који се не боје смрти, јер немају идеју о смрти; или који умиру лако, јер су очајници; или погину својевољно, јер немају осећање љубави за живот. Зато се умире често без великог бола за животом, мада је љубав за живот усађена у инстинкт. Храбрости су зато разноврсне. Има људи који су храбрији пред смрћу него пред животом. Има и људи који радије умру за једну заблуду, него што хтедну да живе за једну идеју. 

Има дакле хероја и хероја, а има кукавица и кукавица. Нико није до краја ни једно ни друго. Према томе херојство не значи храброст тренутног прегнућа, него неограничена преданост идеји. Ово може бити идеја о отаџбини, или идеја о вери, или идеја о друштву, или, најзад, идеја о својој породици, домаћем миру, љубави за једну жену. Али човечанство зове херојима само оне велике духове који су умрли за највиши смисао о добру, а то је идеја за коју се боре његови сународници. Ово је најчешће идеал о отаџбини и вери. Наш херој Лазар је један од највећих и најлепше изграђених хероја човечанства, зато јер се борио за тај двоструки идеал који је он звао небеским царством.


- Постоји разлика између идеала и фикције, за које људи умиру често са истом лакоћом. Идеал, то је једно сазнање о највишој истини; а фикција, то је само пуста машта. Ка идеалу се иде памећу и науком, а ка фикцији се иде страшћу и перверзијом. Херој умире само за идеал. Зато храброст мора да има племенит и несебичан циљ да би се звала херојством. Само је таква храброст свесна и божанска; а друкчија храброст је само несвесна и животињска сила. Српски је херој Лазар који гине за веру, и Милош који гине за своју војничку част, и Марко који умире од замора што се целог века борио бранећи нејаке. Херој хришћанства је мученик.

Храброст, и кад је највећа, није дакле довољна да се назове херојством. Има људи неизмерно јаких, али по мрачној и бруталној сили, а не по свесној идеји. Највише је храбрих по атавизму, свирепости, сујети, болести, чак и по војничком васпитању. У једном јуришу на тврђаву, гину јуначки храбри људи свих ових категорија. Међу свима њима усамљен гине само онај херој, који има дух омађијан једино победом неке идеје. Поред њега пада човек који у том јуриши гледа само победу силе веће над силом мањом, а не силе више над силом нижом. И поред овог гине човек који из личне сујете убија, или пада убијен чак и против непријатеља који се боре за виши идеал правде.

Херој не убија за своје задовољство, ни из личне освете, ни из личне сујете, него само из љубави за идеју правде и за добро других људи. - Наш херој Лазар је постао идеал народног хероја тек онда кад га је песник опевао према оваквом идеалу. Иначе, историјски, кнез Лазар је био само свирепи човек феудалног доба, себични господар, неумитни владар. Победивши војводу Николу Алтомановића, свог великог противника, отео му  је Ужице, а њега је ослепио. Али доцније, жртвујући свој живот и своју државу на Косову за небеско царство, постао је херој за идеале народне, најпопуларнијим владаром историје, и, најзад постао је светац, као што би у античко доба постао такозваним полубогом. Тако небо враћа земљи оно што она чини за победу светлости над мраком. Река Дирас је изашла из земље да помогне Хераклу да расхлади своју рану.

Као што су одувек народи имали потребу за божанствима, тако су имали и за херојима. Људи су имитирали хероје, грамзећи за њиховом славом. Било је случајева да су они претварали хероје у богове, као Зевса, али и богове у хероје, као Херакла. Херој је био, по правилу, посредник између бесмртних божанстава и смртних људи; али су и сами хероји полубожанске лозе, јер је увек био какав бог њихов отац, или им је мајка била нека богиња. Истина, хероји су умирали, али затим живели својим загробним животом на Острву Блажених. Неоспорно је да је сваки град славио најпре свог земљака хероја, пре него хероја каквог другог града, као што би у нас у Прилепу славили хероја Марка, а у Тополи хероја Карађорђа.

Када се какав грчки херој враћао као победилац у свој град, онда га његови земљаци нису примали на капију града, него су у градском зиду отварали нарочити продор кроз који је херој свечано улазио. У старом грчком епосу су хероји слављени само као борци, али су доцније постали предмет и верског обожавања. Људи су одувек осећали да великим људима није довољна слава, него да им је потребан и култ, а нарочито да великим краљевима није довољан престо, него им је потребан и олтар. Александар је имао у Олимпији статуу у изгледу Јупитера, а песницима Есхилу и Софоклу посветили су култ и подигли олтаре на којим су приношене жртве. Сви су грчки градови побожно чували гробове својих хероја, онако као што хришћански градови чувају ћивоте својих светаца.

И пре и после своје смрти, хероји су спасавали друге људе од њихових непријатеља, бесних животиња, или тешких болештина. Паусанија каже да су се Ахајци били забринули што се Тројански рат био прекомерно отегао, а врачеви су били тад објавили да ће рат бити завршен само кад Ахајци набаве једну стрелу Хераклову и једну кост хероја Пелопса, коју су ови одиста нашли али изгубили за време преноса морем. - Некад доцније ударила је била болештина на Елиду, а врачеви су опет саветовали народу да иду и нађу кост хероја Пелопса која је била пропала у море, кад су је онако први пут носили у помоћ тројанским херојима. Значи да су стари грчки хероји били чудотворци, као, уосталом, и наши посвећени српски владари, краљ Првовенчани у Студеници, или краљ Дечански у Дечанима, или као кнез Лазар у Раваници. Многи наши хероји, истина, нису били посвећени у нашој српској цркви, чак ни највећи међу нашим херојима. На Косову није био посвећен Милош, него Лазар. Уосталом, и у Хомера има оваквих случајева: у Илијади су посвећивани као хероји само борци, слични Ахилу и Патроклу, али доцније су у Одисеји посвећивани даље само краљеви, слични крфском краљу Алкиноју. Најзад, српски народ можда није ни грешио што је херојство Лазарево ставио и изнад херојства Милошевог. Лазарево је херојство чистије и ближе божанству.

Други народи су обожавали своје хероје као инкарнацију Сунца, и такве хероје називали су херојима сунчаним. Имали су их Индијци у свом сјајном епосу Рамајани, као што су овакви хероји постојали и у Грчкој, и у Јудеји, и у Германији. Чудо је како и наш Момчило, који лети на свом крилатом коњу изнад Скадарског језера, није постао сунчани херој; а нарочито Марко, који је правио натчовечанска дела, убијајући црног човека који је имао три главе, и бацајући са Шаре планине свој топуз чак у далеко и невидљиво море.

- Херој из Рамајане, пореклом из краљевске сунчане династије, учи се код мудраца Вишвамитре магичном оружју да брани његов жртвеник, и тим оружјем задобија девојку Ситу, ћерку краља Виче. А кад су том хероју Рами украли Ситу, он прави савез са краљем мајмуна, и затим одлази са Великим Мајмуном да са обале баци камени мост на острво Цејлон, где убија отмичара Равану и спасава своју жену Ситу. Али је отровна љубомора већ била помрачила његову душу, стрепећи да није отмичар Раван повредио чистоту његове Сите. Млада жена пристаје да одржи кушање, улазећи у огањ, док су је гледали краљ Вајсравана, и бог Индра с хиљаду очију, и Варуна, бог свију вода, и Брама, творац свију светова. Иако овај Рама није ослободилац људи, него само херој своје љубави, он је ипак сматран сунчаним херојом.

- И сам велики Буда није по традицији био историјско него само легендарно лице. Његово рођење и живот и смрт су само један мит, и то најчистији. Овај се херој рађа из јутарње магле, улазећи одмах у страховиту борбу против демона тмине; он по небеском своду окреће „точак закона“, јурећи на својим огњеним колима, док увече не потоне у помрчину.

- У Старом завету, најкрвавијој књизи која је икад постојала, има пуно хероја. Али је цар Давид сматран у јеврејском народу за највећег хероја, а то је цар још из XIII века пре Христа. Давид је, стварно, био један од највећих крволока старог века, јер је, између осталог, наслеђујући престо првог цара Саула, најпре мачем искоренио сву његову родбину. Али је Давид био и један од највећих монарха античког доба, творац славног Јерусалима, победилац редом свих непријатеља Израиља. Зато је и остао као први национални херој. - Давид је био национални јунак, али не херој сунца. Био је и легендарни херој, али ипак само личност историјска. Међутим, Давид је имао и натчовечанске борбе, као борба са Голијатом, који изгледа као каква од оних немани с којима се борио Херакле, или као змај Питон којег је убио Аполон.

- Један леп мит о сунчаном хероју изграђен је о једном другом и мање заслужном јеврејском човеку, Самсону, који није био краљ него судија, што опет значи заштитник и вођ. Већ само његово име значи Сунце, а његов мит пун и чист. Његове су косе сунчани зраци; а лишен такве косе, он пропада. Самсон врши херојски циклус од дванаест чудеса којом одговара дванаест знакова у зодијаку. Као српски херој Марко, што пије вино с непријатељима Турцима, тако и Самсон иде међу непријатеље Филишћане да с њима пир пирује. Путем наилази на лава кога растргне „као јаре“, а идући даље, убија још и тисућу људи; и то једном магарећом вилицом. Кад га је у граду Гази издала његова вереница Далила, и кад су му одсекли косе, и бацили га у тамницу, Самсон је чекао да му косе поново порасту, после чега једним замахом обара стубове на кући својих непријатеља. На крову је било три хиљаде људи Филишћана, који су туде нашли заједничку смрт са овим јеврејским херојем. У чудној Књизи о судијама, библијска традиција и сама јасно истиче блиску везу овог хероја са божанством, јер се на његову молитву једног дана отвара стена, да из ње потече хладна вода, и утоли његову жеђ.

Ниједна идеја о хероју није достигла врхунац као што је грчки мит о Прометеју; а ниједан песник од постања света није овог ненадмашног борца за идеал представио моћније него песник Есхил. Уопште херој, то је одиста дух који мења законе реда у природи, и који на тај начин удара на божанство: херој побеђује јаче од себе, и ставља срећу слабих изнад среће јаких, а то значи сасвим противно начелима саме природе. Прометеј је још и новатор, који се бори против старих предрасуда, носилац науке, мученик свог идеала. Рекло би се и творац нове вере, иако то у Есхиловој трагедији не каже Прометеј сам за себе.

- Неоспорно, херој Прометеј је херој просветитељ, значи највиши сој хероја. Прометеј се бори против Зевса који је оборио са управе на Олимпу свог оца бога Хрона, и затим завео тиранију над свима божанствима, и најзад хтео и да уништи људство, како би створио затим друго и друкчије. Али Прометеј, титан, долази овде као спасилац људи. Он је украо Зевсу величанство Огња, којим се дотле служио бог Хефест, и дао га људима као највеће добро, јер је ватра извор све цивилизације. Сам Прометеј каже, на уста песника Есхила, да све што људи знају и умеју, дугују само њему. Он их је научио да праве куће од цигала, и да подижу скеле, и да више не живе под земљом као мрави, не знајући за годишња доба. Да би, каже, умели људи и да мисле, показао им је како се неке звезде правилно подижу, а како неуредно залазе. За њих је пронашао и Број, „најосетљивију ствар“, и затим измислио поредак слова; а најзад је пронашао и „памћење, које рађа Музе“. Први је он запрегао животиње да раде место људи, и саградио бродове, и научио људе лукавству, и показао им тајну прорицања помоћу снова и тамних открића, по лету птица и по спаљивању костију. Најзад, он је за људе пронашао у земљи туч и жезло, злато и сребро, и научио их затим свима занатима и индустрији. - Тако каже Есхил. - Али зато је човекомрзац Зевс осудио Прометеја да буде прикован за стену у Кавказу, „где престаје последња стаза на свету“, како пева исти Есхил; и сам Хефест је хероја онде приковао. Прометеј је на Кавказу подносио поносито своја страдања, и трпео да му орао Зевсов тридесет година кљује у тело. Он је боговима Урану и Хермесу, који су га једног дана посетили на Кавказу, говорио о громовнику са презирањем, уверавајући да ће Зевс најзад пропасти, и то од сопствене слабости, а да ће Прометеј напослетку доћи до тријумфа.

Много векова пре, и песник Хесиод је опевао истог Прометеја у својој Теогонији. Кад је херој Херакле после ових  Прометејових тридесет мученичких година, прошао кроз Кавказ, тај син Зевса и Алкмене са лепим ногама, убио је орла, и тако ослободио окованог титана Прометеја. Зевс је ово ослобођење дозволио само да би његов син Херакле имао још више славе на земљи. Затим се и бог богова коначно одрекао своје мржње против напаћеног титана, човекољупца Прометеја, сина Јапетова, који је био и брат Атланта што на другом крају Европе, „у пределу вечери“, исто тако мученик, држаше на својим плећима стубове небеске. - Прометеј је оличење љубави за људство, а то је и апотеоза стваралачког генија, који је геније само човеков. Многи су сматрали хероја Прометеја злотвором људи, јер их је научио радовима које им је сама природа одрицала, и тако их направио несрећним. Међутим, песници, који су одиста једини схватили овај мит у његовој правој и јединој лепоти, опевали су овог хероја као претка свих других античких хероја, и који је затим постао и предак свих хришћанских мученика. Прометеј је, неоспорно, највећи херој међу свима херојима света, јер није ни локалан, ни националан, него једини херој општечовечански.

Два типична историјска хероја, и то хероја владара, то су македонски краљ Александар и француски цар Наполеон. О оба ова хероја владају, као и о свачем другом на свету, подвојена мишљења. Једни сматрају Александра само као мегаломана и авантуристу великог стила; као великог војника, али не и великог човека; као ученика философа, али не и пријатеља философа; као пријатеља хеленске културе, али не и као пријатеља хеленског народа и хеленске слободе. Нико о овом ученику Аристотеловом није говорио горе него мудри Сенека, учитељ Неронов. Он га зове лудим Александром. - Други, сасвим обратно, обожавају, као бога, овог младог краља и хероја. За Монтескјеа, није Александар један освајач римског типа, који све освоји да би све уништио, него, напротив, да би све сачувао; и није ишао да побеђује како би само покорио, него како би ослободио, дарујући слободу сатрапијама и просвету варварима. - Што је одиста најчудније, свет се не пита где би данас било човечанство да је Александар отишао да хеленизира Европу, а не варварску Азију; и да просвети европска племена која су била тек почела живети; а не азијска која су била већ дегенерисана у својој сопственој цивилизацији, и потонула у најсрамнијим пороцима. Што је најгоре, после Александрове смрти, његови наследници у Азији, македонски генерали, нису се ни сећали да их је млади краљ довео онамо да хеленизирају варварске масе, него су одмах прешли у отмичаре, бијући се један с другим до истребљења. Узмите само борбу Антигоне против Еумена, и Птолемеја против Селеука, или борбе доцнијих македоноких владара против Атине, како би је коначно збрисали са сунца. Због ових случајева није могуће, одиста, не бити усхићен иначе тако сјајном личношћу младог Александра. Јер нема људске величине ако у њој нема људске доброте; величина без доброте, то је само сила, налик на силу материје.

И за Наполеона постоје два разна мишљења. Тако историчар Иполит Тен сматра Наполеона само типом талијанског кондотјера из доба ренесансе. За њега је то човек од самог инстинкта, који зато више воли акцију него идеал, служећи се људством већма него служећи људству, вођен слепом самовољом, а не принципима или љубављу. То је оличење егоцентризма, сујете, деспотизма. Он није ни Александар ни Помпеј, него источњачки завојевач, и човек који све гази да би се он сам што више попео. - Према овом мишљењу, Наполеон не би, одиста, био тип хероја, јер је био без доброте. Истина, није никог убио „изван бојног поља“, али је гледао у крв људску без ужаса и без гађења, умирујући себе да ипак неће упропастити толико француских војника колико ће му француске жене народити француске деце. Да је могао сто година ратовати, он би сто година ратовао. Значи, Наполеон није био узвишен херој него само велики генерал. Али срећом, постоји о Наполеону и друго, и општије мишљење. Наполеон је био творац велике војничке легенде једног од највећих културних народа, легенде која је највећа после римске. Значи да је био и један од твораца Француске. Као херој, тукао је увек веће војске својом мањом војском, а као ослободилац, ишао је у земље мањих слобода где је био носилац великих принципа револуције. Можда је био још већи као организатор и администратор реда и правде. Изменио је у Француској поделу земље, судство и финансије, створио Народну банку, направио путеве и луке, канале и мостове, болнице и азиле, помагао уметност и књижевност, донео нови грађански законик, створио трговински полет какав се није видео од Колберовог времена. Значи да је он био херој - добротвор. А био је и херој - ослободилац Француске, јер је ту земљу спасао од анархије која је била настала после велике револуције, а тим отклонио можда и туђу окупацију.

Историја чини неправду и према Цезару, кад не говори о њему само као о војсковођи и себичном диктатору. Неоспорно, Цезар је имао све погрешке човека свог времена; био је често ближи Сули и Помпеју него Катону или Цицерону. Није имао пуно моралних скрупула, али није био зао, него чак и добар, често и добродушан. Био је у сенату осумњичен да је учествовао у завери Катилине против републике, што изгледа и тачно. Али је и Цезар, као Наполеон, ишао да створи моћно Царство од Републике, која је тек била изишла из анархије Маријеве и тираније Сулине. Наполеон је обожавао Јулија Цезара, и често се питао шта би Цезар урадио да није био убијен. - Истина, и поред свег тог, Јулије Цезар није херој чистог типа о каквом овде говоримо. Међу великим карактерима античког века стоји, можда, Епаминонда као једна од најсјајнијих физиономија чистог типа хероја: јер је био борац за општи идеал, без икакве примесе егоизма и личне таштине.

Свесна и просвећена храброст, то је највећи степен херојства. Чак и дужност, то су два највећа покретача за сваког хероја, а све друго може бити и само сујета и крволоштво. Метел, два пута конзул, диктатор и понтифекс максимус, изгубио је вид што је улетео у велики пожар храма Весте да спасе паладијум. Српски краљ Стеван Дечански није хтео да ратује на земљи свог зета краља Михаила Шишмана у Видину, него је молио противника да свој хришћански мач окрене на неверне Агарјане који су већ прелазили Балкан. А овај је варварин одговарао само речима: „Хоћу с тобом да се бијем“. Побожни српски херој примио је тај бој, на Велбужду, где је затим био убијен тај бугарски краљ, као што ће доцније бити убијен и на Косову други наш сличан непријатељ, турски краљ Мурат. Али српски краљ, после сјајне битке на Велбужду, која је дала српској држави хегемонију на Балкану, задовољио се само моралном и хришћанском победом над једним злим човеком, а не примивши никаквих других трофеја од Бугарске, која је већ била покорена, и бачена под ноге. Ово је један од највећих и најтипичнијих случајева класичног херојства у историји. На ово изгледа налик само један антички случај. Краљ Гелон у Сиракузи, који је потукао триста хиљада картагинских војника, закључујући с Картагином мир, није тражио услове друге него да се Картагина обавеже да неће више приноситина жртву богу Балу своју сопствену децу. Ово је несумњиво најплеменитији уговор о миру какав је икад направљен у историји, а краљ Гелон најхуманији победилац.

Човек је добар само по једном разлогу: ако је здрав духовно, а нарочито ако је здрав душевно. А рђав човек је рђав из више разлога, и на више начина. Међутим, оним добрим припада дужност да од рђавих бране не само себе, него и идеал о добром. Ови малобројни добри људи праве корисне револуције, дају идеји сјајне хероје, и доносе добре законе. Историју, истина, нису правили само добри људи, него заједно с рђавим и најрђавијим; али су све добре путеве људству прокрчили само добри људи, борећи се и против самих закона природе, који не познају добро, него само слепу силу. Зато ће бити спасено људство када буде разумело да је свакидашњи добар човек у ствари један свакидашњи херој.

Јер се често не може бити добар за друге људе, без штете за себе; нити се увек чинити доброта другом, а да се не учини себи понека неправда. Кад је Сократ рекао да је врлина највеће добро, и да само чинећи добро дело човек чини и самом себи добро са што мање зла за другог. Учинити себи добро са што мање зла за другог - ово је, према општем осећању у огорченој људској утакмици већ довољан идеал о добру.

Прави путеви зна се где почињу, и зна се где свршавају, а кривим се не зна ни правац ни крај. Добри људи не знају за криве путеве, јер они по њима не иду; самом кривоумни људи најпре виде и изаберу криве путеве. Један енглески писац негде је паметно рекао: „Кад би поштени људи имали дрскости непоштених људи, где би био овај свет?“ - Када би умни и добри људи имали очи на тим кривим путевима, никад им лукавство не би нашкодило памети, и живот би био победа добрих.

Највећа врлина женина јесте душевност, а највећа врлина човекова јесте храброст.

Највећи број хероја били су у свему племенити и благи људи, а плашљиви су редовно врло рђави али и дрски људи. Плашљив човек, пошто је истовремено и зао, мање се боји хероја што је храбар, него што је частан; пошто добро зна да је частан човек одвећ строг у својим суђењима. Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.

Ко је могао мислити од Тацитових савременика, да ће они људи који се сакривају по катакомбама, бити наследници праве величине Римског царства; и да ће мученици бити већи од освајача света? Ко је могао мислити да ће од малих општина хришћанских у Риму, где су при земљаној уљаници у подземним ходницима читали посланице апостола, постати стубови престола нових императора? И да ће речи полукултурних проповедника однети победу над беседницима из Сената и са Форума? И да ће они који су главу посипали пепелом, и облачили се у кострет, бити судије оних који су у своју косу сипали мирисе и носили сенаторски пурпур? И, најзад, ко је знао да ће најсавршенији дотадашњи законик човечји, дело законодаваца који су били велики мудраци пагански, устукнути пред неколиким прописима хришћанске науке, и Десет заповести које су дошле из пустиње?

Људи ће увек живети, као и досад, са свега два или три општа принципа. Биће чак и убудуће народа који ће постати јаки само тим што су фанатизовани у једној утопији, колико су други васпитани у једној идеји. Али поред оваквих, биће увек великих народа који ће живети срцем цео свој историјски век. Није хришћанство било религија која је победила само зато што је штитила бедне; јер су те бедне штитили већ и римски закони, који су били и јаснији. Хришћанство је победило зато што су хришћани давали животе за своје речи, онако како то није чинио нико и никад пре откад је света и века.

Није хришћанство победило што је праведно за сваког, него и што је логично за све; зато што су логика и доброта изражене овде у форми какву грчки философи нису умели наћи; у љубави човека за човека, какву Сократ није знао направити философијом, а коју је Питагора направио само школском доктрином. И поред све наивности философске и научне, хришћанство је, као осећање, као ствар срца, веће него све што се пре јавило као веза међу људима.

Мењаће се култови и молитве, али ће истина о Добру и Миру међу људима бити занавек везана за хришћанство као најпотпунију истину о човековој срећи на земљи. Хришћанство је религија љубави, што значи песма срца. Христос је показао да је Песник - Херој једини господар и победилац у свемиру.

Паганство је посвећивало хероје, а хришћанство мученике. Стари свети оци кажу да мученик, већ тим што је мученик за веру, постаје свецем своје вере; као што су Грци хероје правили боговима. Грчки бог и хришћански светац имају једно исто порекло и исту свештену мисију: први да брани човека, а други да умре за идеал.

Сама фигура Христова, издигла се из идеје о самопрегорењу, и направила мучеништво једним високим начином да се умре за идеал. Мученик хришћански је једини који је ишао узастопце трагом за Спаситељем света. Овде је херојство за Бога, а не за отаџбину. Овде се умирало за божанство и за идеал, а за људе само уколико је било у питању њихово спасење на оном свету, а не за њихову славу на земљи. Свети Игњатије, у својој посланици Римљанима, с усхићењем говори своју жељу да постане мучеником. „Ја сам пшеница Господња, и треба да ме изломе зуби звери, да би се повратио у чисти хлеб Христов“.  Хришћанство је дало први пример да човек дадне себе, целог, посветивши свој век само једној истини. Зато су хришћански мученици узори ненадмашног самопрегорења, врло честог у историји те вере, а врло ретког пре појаве хришћанства.

Ниједан херој антички, ни Херакле, ни Персеј, ни Агамемнон, ни Ахил, нико им није раван. Нико није ишао на губилиште с оном ведрином и узвишеном чистотом као хришћански мученик, који благодари судијама за смртну пресуду као за акт који му је дао само прилику да се скрушено искупи пред својим идеалом.

Срби су посвећивали своје заслужне краљеве, као што су Грци посветили краља Зевса, чији се гроб до у хришћанско доба показивало на Криту. Срби су једини европски народ који има култ хероја, као што су га имали некад и стари Грци. - Бог и страдање за веру, то је извор величине хришћанске; да није било тих жртава, тешко би хришћанство победило пагански култ, ма колико да је он већ био профанисан. Мученик је био главни носилац еванђеља. - Паганци су бацали у море или спаљивали на ломачи тела својих мученика, да се ништа не очува од поштовања за њега, јер је за њих херој морао увек бити победилац. А хришћани су, напротив, често око гроба мучениковог сазидали цео какав нови град. Император Теодосије носи на својим рукама кроз цариградске улице главу Јована Крститеља, да је положи у Евдомони, као највеће благо прве хришћанске престонице. Доцније долазе у исти град мошти светог Стевана, светог Лаврентија, светог Јована Златоустог, свете Агније, и свете Анастасије.

Грчки херој легендарног доба је био победилац натчовечанских бића, Медузе, Минотаура, бика из Маратона или змије из Лерне, и био је син какве богиње или каквог бога; али грчки херој историјског доба, то је мудрац, истављен као идол и узор савршенства.

Мудрац Сократ, то је херој, не зато што се не уклања од непријатеља и што умире херојски за идеал частољубља, него што је био савршен у својим врлинама духа и карактера у исто време. Сципион Африканац је херој, јер је победио Картагину, а стари Катон Цензор јер је спасао државу од рђавих краљева. Његов потомак Марко Катон је био и по врлини и по личној храбрости пример римског савршеног човека његовог доба. Цицерон је несумњиво не само највећи философ у то време, него и херој римски. Не само што је био највећи беседник и писац, него је узоран политички карактер, зато што је очувао републику стављајући под суд Катилину и његове другове. Као такав државник је добио и име Спаситеља. Био је некористољубив и чистих руку; и, најзад, убијен од тирана Антонија и Октавијана, непријатеља републике. - Међутим, браћа Грах не могу бити названи херојима. Истина, били су најчеститији Римљани по свом животу; и државници који су извршили поделу земље, оснивали нове градове, извршили реформу судства. Били су и велики јунаци; пошто је Тиберије први истрчао на зидове Картагине, а у Нуманцији спасао двадесет хиљада Римљана; а његов брат Кај је у Шпанији исто тако био славан борац. Па ипак, они нису типски хероји, јер су најзад побегли пред непријатељем, иако, по целом изгледу, из обзира опрезности команданта него из страха за себе. Херој мора бити узор не само сјајном смрћу него и светлим животом, и обратно.

Страх човеков на земљи је врло различан, а зато је различна и храброст. Постоји страх од смрти, од Бога, од животиња, од људи, од болести, од духова, од губитака материјалних, и најзад, од губитака части и угледа. На сваком кораку, и најхрабрији човек има дакле разлога да устукне и да застрепи. Страх и досада, то су две највише човекове несреће, а оне су раширене свугде. Страх је извор свих заблуда, а досада је извор свих порока. Емерсон има једну лепу реч: „Уради увек оно од чега те је страх“. Ово је један савет нарочито за људе који измишљају бауке. Али човек би одиста, навикавајући себе на страх, пустио својој машти да ствара страшила сваког тренутка.  

- Неоспорно, и храброст може постати једна навика као и страх. Сви смо ми имали или младост врло храбру, или велику храброст у старости. Колико сам лично видео, ретко је који човек имао кроз цео живот исти напон храбрости и исту снагу воље. Многи се људи варају у стварима смелости. У обичном јавном животу кукавице дају себи највише изглед одважних и бунтовних. Они увек све смеју. Али има људи који све смеју не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде. Храброст правог хероја је срамежљива и девичански уздржљива, а дрскост бестидних је увек набусита и убојита. Људи обичне памети, сматрају најдрскије људе за најхрабрије.

Одиста, откуд тај инстинкт хероју да погине за друге? Како то да љубав за идеал постане наједном моћнија и већа него и урођени инстинкт за живот? То је само зато што је љубав за идеал форма љубави, која је усађена у нагон колико и воља за живот. Јер стварно, само љубав и јесте једина сила мрачнија и страшнија него и инстинкт за живот. Љубав у свима њеним облицима, то је једно свеобимно осећање, искључиво, неразумно, изнад живота и изнад смрти.

Платон каже овако: љубав, то је аспирација на бесмртност, жеља за продужењем живота; а жеља за славом, то је само једна форма ове љубави према потомству. Мизантроп је једини који не тражи славу, зато што не воли ни потомство, као што није волео ни своје савременике. Слава, то је жеља за љубављу, и то двоструком: да волимо и да нас воле. Херој на бојном пољу или научник на тешком раду оба су љубавници славе. Љубав за отаџбину, каже даље Платон, то је жеља за нечим вечним, у чему бисмо и ми постали вечним. Најобичнија форма љубави, то је љубав за жену, значи опет за потомство, у чијем бисмо животу и ми постали бесмртним. Љубав појединачна, колективна, комплексна, то су љубави за славу, за отаџбину, и за потомство своје лозе. Као нагон за вечношћу, та љубав је у основи наше природе: јер човек је нешто пролазно које свом снагом тежи да постане вечним. Према овој Платоновој идеји, највећи и најдубљи инстинкт човеков лежи баш у овој љубави за славом, чији су облици различни, али сви подједнако моћни и фатални. Љубав за славу, дакле, толико је исто инстинкт, као и љубав за живот. Ако је ово тачно, што каже Платон, онда је херој онај човек који се дигао одиста до савршенства божанског јер је ујединио живот и идеал у једној истој човековој судбини.

Прави несрећник, то је незналица. Тако је мислио и Сократ, а тако су мислили и многи после њега, нарочито Данте и Леонардо. Али прави херој је мудрац, пошто сваки порок истиче из незнања, а свака врлина истиче из знања. По самом Сократу, знати, то значи бити добар; и зато логика, то је истовремено и наука о моралу. Ако сте роб, онда сте незналица, и зато немате врлина, а због тога не можете имати ни права на срећу: јер мудрост припада слободи. Роб је сваки човек који служи страстима; и он је неизлечив, јер робује незнању. Све срамоте и несреће извиру из заблуда. Према свему овом,како мисли мудрац, херој је човек свестан свог циља, значи једна велика философска воља; онолико воља философска, колико је мученик Христос једна велика религиозна воља. - Међутим, за једног модерног мудраца, Емерсона, херој није ни философ ни побожан, него сав интуитиван; и зато што је херој само једна неизмерна дубока интуиција зато је он јачи и од разума. Према Емерсону, херој може бити и човек без науке, и без много памети, али с пуно свете ватре. Херој, то је онај човек, каже Емерсон, који је сав сконцентрисан. Он себе сматра јачим од свих противника садашњих и будућих. Од примитивног човека херој има љубав за борбу, а од мудраца има мржњу за уживање. Херој презире опрезност која обезглави више него што умудри. Некористољубив, он не гледа око себе, него само гледа пред собом. Он је искрен и прав, великодушан, умерен, непрорачунат. Емерсон замишља хероја безобзирним према противнику, колико и према противностима, с душом која се не да преиначити ничим па ни страхом. Емерсон има право. Ја сам познавао неколико српских хероја који су били равни Агамемнону или Ахилу. Сви су били благи као деца.

Херој је веран себи, сањалица, срдачан, весео, скроман, себи довољан, без сваке потребе за хвалу. Међутим, често се видело и храбрих људи који су били користољубиви, разметљиви, срачунати и осветљиви; али то су били само храбри људи а никако хероји. И разбојник може бити одлучан и лично храбар, колико и херој; разлика је само у циљу. Такав јунак без часног херојства, није се могао сматрати класичним грчким херојем, сином бога и човекове жене, или сином једног човека из ложнице са једном богињом. Цезар Борџија није херој, а Савонарола је херој колико и Сцевола. Узмите на пример само ове античке карактере пуне благости херојске: Сократа и Фокиона у Грчкој, или П. Емилија и Сципиона Африканца у Риму. У српској повести, можда већма него игде, разликоваћете тако јасно славне хероје од славних разбојника. - За разлику, многи су народи стварали око хероја мит по којем се они боре и са натприродним бићима, и са неманима: српски херој Марко Краљевић убија троглавог Арапина, а шпански херој Сид Кампеадор се бори са лавом.

Херој се рађа, као и песник; али херојем се и постаје. Многи су људи починили права херојска чуда и постали славни, чак и вечни, иако нису припадали лози старогрчких хероја чији је отац био бог или мајка богиња. И у данашње доба је срамно бити кукавица колико и лопужа. Човек добре породице, или син велике расе, и сам сматра да мора бити јунак пред животом. Велики беседник Есхин је оптуживао на Пниксу генијалног Демостена, како није заслужио златни венац после боја код Херонеје, јер је из тог боја побегао. Антички човек, нарочито Атињанин, морао је бити интегралан; морао је бити и леп, а камоли не храбар. Римски војници Фабијеви нису полагали заклетву само да ће се храбро борити, него да ће и победити. Најхрабрији су војници модерног доба били Французи и ону имају највећу војничку епопеју после римске. Многи њихови краљеви су били и лично славни војници и борци; чак је немогућно замислити Француза који није храбар. У Енглеској су храбра само господа. За Американце кажу да не познају страх. Срби су храбри само у рату, а најхрабрији су људи на земљи кад се боре у гомили.

Данас је најтежа болест нашег времена болест персоналности. То се види у савременом друштву где је свако налик насваког. Човек одиста персоналан има против себе и људе и конвенције, и на сваком кораку наиђе на нетрпељивост и на непријатељство.  Па ипак, прави пут наше среће, то је учити човека да подигне поверење у себе, што значи развијање персоналности до њених крајњих мера. Снажни људи никад неће инстинктивно ићи застарим грчким идеалом, а то је био мудрац, јер је мудрост сузбијање и ограничење личности. Зато треба развити личност више у форми хероја него у форми мудраца. - Данас је друштво повезано већма него икад: религијом, патриотизмом, државом, странком, синдикатом, војском, клубовима, тајним ложама, породичним традицијама, покрајинским конвенцијама. Све ово неизмерно униформише човеков карактер и сузбија развијање персоналности. Човек који одиста има персоналан дух изгледа завереник против конвенција, непријатељ друштвених завета, противник већине, манијак, и изазивач. У друштву често најмудрији иду за најлуђим, и најразумнији за најстраснијим, јер их побеђују јаче воље а не јачи мозгови; зато људи који су моћни или умом или вољом лако завладају, а само људи који су друкчи него остали, не завладају никим. - Међутим, идеал је одвојити своју личност од терора групе, и сличити себи а не целом свету. У том можда није срећа човекова, али је у том сатисфакција елите, истина врло скупа; јер људе не вређа ако сте од њих бољи или гори, него само ако сте друкчији од њих. Одвојити се, значи одметнути се, и зато је одвојен човек сматран као одметник. Личност нашег времена је болесна; европски рат, у који је свако ушао без сопствене воље, и не знајући куд иде, оставио је таман траг у духу човековом колико и крвав траг у историји.

Данас треба човека вратити к њему самом, дижући му поверење у себе; упутити га продубљивању своје личности и своје могућности, развити духовни егоизам личности насупрот материјалном егоизму гомиле. Уздати се више у себе него у друге; веровати у своју судбину и у своју главу; полагати на своју снагу колико и на своју мудрост; смети ићи увек до краја своје бразде; не одрећи се ниједног права у животу! Античка грчка резигнација је помагала бедним, али је обарала јаке.

Има једна храброст према себи, али постоји и један прави хероизам према себи. Храброст према себи, то је способност појединих људи да се одрекну неколико некорисних или штетних прохтева; коцке или алкохола. Али херојство према себи, то је када човек себи не дозволи ништа што није у вези с најдубљим основама идеје о части и о општој срећи. Зато је херој по природи некористољубив, без свирепости према побеђеним, пун благости према мањим од себе.

Прва разлика између разбојника с ножем и хероја с мачем јесте некористољубивост хероја, и затим његова немогућност да икад буде свиреп. Пауло Емилије је херој, а Тамерлан је пре свега разбојник. - Према учењу питагориста, реч „херој“ долази одречи „ерос“, што значи љубав. Ово казује да су хероји заљубљени и љубавници, и да љубе божанство, и да све нас друге уче да га љубимо. Ово је дубоко дирљиво тумачење једне божанске лепоте у човеку, и зато није чудо што то тумачење долази из грчке школе. Хијерокле, један антички тумач Питагорин, каже да нас хероји уздижу из свог земаљског боравка у вечни град божанства. Исти писац каже да хероје зову и добрим генијима, јер имају натчовечанских знања, и разумеју науку о законима божанства.

Има и случајних храбрости, кад човек испадне победилац, али неочекивано, и као да је све радио у сну. Знам код нас људи који се чуде зашто их сматрају храбрим, и зашто су их као такве у ратовима одликовали, јер они се не сећају за време својих јуришања ни да ли су кога непријатеља оборили, ни како су се на неки положај пробили. Догодио се један случај када је један културан српски официр питао војнике који је од њих убио којег од великог броја непријатеља што су лежали на једном бојишту, али се ниједан војник није сетио да је неког оборио. - Човек храбар, неосетљив је за страх, као што је глув неосетљив за звук, или као што животиње хладне крвине не осете студен. Наши Црногорци један другом честитају у боју добивену рану, као што другде честитају војнику добивену златну медаљу за храброст. Прва одлика једног ратничког народа, то је што не оплакује оне који су пали у боју као што се рида за онима који умру на свом огњишту. Српске народне песме певају а не оплакују погинуле јунаке, јер их не сажаљевају него прослављају; а Спартанци су се облачили у свечано рухо, место у коротно, кад им је него у породици погинуо за отаџбину. Македонски краљ Александар је говорио свом оцу краљу Филипу, који је после једне ране био изгубио око, а после друге ране остао хром: „Не љути се на рану, јер те она сваки час опомиње на твоју храброст“.

Херој већма цени, чак и већма жели, у боју добити рану него добити орден; а само сујетан и крволочан војник нема овакво осећање. - Између хероја и кукавице има разлика, што кукавица мисли да ће погинути у првом сукобу и од првог зрна, и да ће се, у исто време, сви његови другови разбећи, а њега оставити самог на бојишту против целе непријатељске војске; а херој дубоко верује да њега зрно и не погађа. Хероји један другог истински обожавају, и то без сваке зависти, која је, уосталом, увек ствар егоиста или крволока. Прешавши са војском у  Азију, Александар је потражио гроб Ахилов и оптрчао го око њега три пута, према једном старом култу за хероје.