понедељак, 08. јул 2013.

Благо цара Радована - О младости и старости

(Одломак)

Нико није сујетан на своју младост, нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан кад је стар. Рекло би се по томе да су среће неразговетне, а само несреће очевидне. Међутим, ствар је у том што не знамо у младости шта је беда стараца, као што добро знамо у старим данима шта је било блаженство младости.

Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немогућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви избори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота.

У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско. Знам рђавих људи и рђавих жена којима се у младости није распознавао на лицу њихов карактер, јер је младост свагда и у свему једна неизмерна лепота. Али та су иста лица добила у старости изглед одвратан и ужасавајући, црте злочесте, поглед крвнички. Тако и ћуд и сва осећања добију у старости само њихов отворен и очит израз.

Умни и благородни људи постају дивни старци с којима је радост долазити у додир. Зато старост, као огледало, прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње.

Постојале су на свету младост и старост и пре него што су људи свој живот пребројавали, а вероватно да је такав живот био срећнији. Уосталом, неко је право рекао: да нема бројева, не бисмо знали колико нам је година. Јер младост и старост не значе исто код свих људи; има много њих који нису знали ни за детињство, ни за младост, било због свог темперамента, било због проживљених горчина. Зато људи нису истог доба ни онда кад су истих година. Затим, друкче се осећа старцем човек педесетих година који има и деце, а друкче човек истих педесетих година који нема деце. Осећање старости често стога не постоји у човеку ни кад наиђу дубоке године, ни кад тело почиње да коначно малаксава.

Философија неког човека о животу, то је само прича о снази његовог инстинкта. Здравље и спол, то је младост; а докле то двоје траје, нема говора о старости. Снага једног и другог се види код обичног човека у говору, а код писца у колориту његовог стила.


Сент-Бев у старости говораше: „Волим још цвеће, али га више не берем. Треба увек тражити женско друштво, ако и не женску љубав. Уосталом, жене нису строге према годинама човековим; јер оне траже мужевност више него младост. Ми људи женску лепоту не видимо ван женске младости, верујући да нема женске лепоте без женске свежине; али жена је, напротив, увек склона да више види лепоту човекову у сили његове мужевности, чак и у свежини његове душе више него у свежини његовог тела.

Многе људе старост из основа измени: од мудрих направи глупе, а од добрих направи свирепе. Знам за један пример који је типичан. Фламиније, који је освојио Грчку и учинио крај њеној независности, био је најплеменитији победилац, али његова жеђ за славом у старости се претворила у свирепост.

Александар је лепо рекао да не броји своје године него своја дела. Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха. Тако је завршио свој славни епос кад му је било тридесет година; и Леонардо је насликао Благовест кад му је било седамнаест;  али је Микеланђело почео да слика Сикстинску капелу у својој шездесет и другој.  За духове који су светлили међу људима, скоро никад није било сумрака. Гете је писао још у осамдесетој;  и Тицијан је у осамдесетој још сликао бодрих очију. Природа је у свему оставила себи право на последњу реч.  Ако је и по сили мисли, она није привилегија само младих;  чак је и често привилегија старијих. Ни човек са тридесет година није свагда физички издржљивији него човек од шездесет година. Зато су младост и старост релативне.

Много пута меримо младост и старост према себи лично; нарочито према томе колико смо својих познаника надживели. Али смрт није никаква мера. Умире се не само од старости, него и од болести. Смрт од старости је једина нормална, али се од старости ретко умире; а смрт од болести, која је чешћа и најчешћа, увек је смрт због исцрпљене моћи, а у другој падамо и кад смо у највећој снази. - Али се догађа и да тело изнемогне док је дух и даље у највишој снази; као што се догађа и обратно: да дух посрне и кад је тело још гигантски снажно. Као срећа, и смрт је слепа. Обе је, и срећу и смрт, човек сликао, на начин да покаже како су ове две највише истине судбине неразумљиве. Срећу је сликао везаних очију, а Смрт без очију.

Морална снага човекова не зависи од физичке снаге, и то је највећа наша срећа. Одиста, треба себи створити не само средства за живот него и идеју о животу. Хришћанство нас учи како ћемо у величини умрети, али нас само античка уметност учи како ћемо живети у лепоти и спокојству; нарочито грчка уметност, пошто је цела била упућена да у човеку развије осећање спокојства на земљи.

Једна од најстрашнијих несрећа старца, то је осећање усамљености. 

Млад човек истиче нове идеје, а стар човек истиче само старо искуство. Један увек гледа напред, а други натраг. Зато нове идеје долазе од младих људи, а све предрасуде долазе од стараца.

Туга старости код жене превазилази сваку трагедију човекову. Жена суди своју младост само по својој лепоти. Само док је лепа, сматра да је и млада; а лепом се сматра само до тридесете године. Она не верује да лепота жене није у лепоти и прецизности црта, него у љупкости духа и отмености душе. Ни свежина тела, ни чар погледа, ни духовне ни моралне одлике, ни доброта и нежност, ништа од тога не престаје с младошћу. 


У српској историји, која је цела само један животопис великих хероја, опевају се старци хајдуци, као Старина Новак и Мијат харамбаша, и као што се и у косовској епопеји опева велики јунак старац  Југ Богдан, величанствена иако, нажалост, недовољно изграђена личност.

Песници су нарочито били очајници у старости. То је зато што су песници вечито заљубљени, и што њихова љубав не престаје ни у старости.

Жене су у животу песниковом стављене у средиште свих срећа и несрећа; или, боље рећи, љубав стоји у песниковој судбини као извор свих величина и свих катастрофа.  

Песник ствара само у љубави, и само кад изгуби памет нађе велике путеве страсти и сна, из којих у њега све потиче.

Цицерон, који је био једини од античких мудраца који је оставио своје мисли о старости, написао је своје мало дело да теши себе и свог друга Атика, јер су обојица почели да старе. За старост каже да је тежа него брег Етна. Али додаје да су сва доба живота тако исто тегобна ако човек не зна да их искористи у части и срећи; јер човек не може наћи зло у том што се потчињава законима природе ако тражи срећу у врлинама.

Само онај који живи за врлине, задобија кроз сва доба и уживања и пријатеље.

Не треба, каже даље Цицерон, одвећ ценити снагу младића, не више него снагу бика, него уживати у оном што имамо. Непромишљеност младих људи уништавала је понекад и државе, а старци су их затим поново васкрсавали. Цецилије каже да старци који дуго живе, постану терет за други свет. Али Цицерон мисли, напротив, да свако тражи поуку од старих људи, а то значи да је старост увек активна и увек корисна. Људска слабост, каже даље Цицерон, долази од људских порока, а не од људских година.

Хомер пева Нестора с чијих је старачких уста још текао мед речитости и мудрости. Да је под Тројом било десетак мудрих Нестора, брже би била побеђена.

Старци не треба да жале младост већма него што младићи жале детињство. Детињство је доба ватре, слабости, младост доба бујности, али старост је доба озбиљности.

Старост је, дакле, једна привилегија храбрих и мудрих, а то иде на њену велику част и понос.

Несумњиво, старост је човекова несрећа; али је то и једина од свих несрећа коју сваки човек сам себи жели, и за коју моли Бога, и због које и ради. Нема никог ко не би желео да остари, и чак да доживи врло дубоку старост.

Има и људи који су остварили своје планове тек у својој старости, и зато се осећају блаженим што су успели да доживе било славу каквог свог јавног рада, било неку срећу своје породице. Старост, дакле, није несрећа. Несрећна је старост једино кад човек и самог себе преживи; а то је кад више не ствара, нити више учествује у животу.

У српском народу млади људи поздрављају старце скидајући капу, а жене их поздрављају устајући с места; најзад, у нашој сељачкој задрузи је најстарији домаћин био господар и судија.

За време Француске револуције одредио је био Сен-Жист, ученик Платона, да се старцима дадне „ешарпа старости, нека врста легије части за заслуге према потомству.

Одиста, старац је фактор развитка, прстен у ланцу напретка, стуб цркве и државе. Зато је непоштовање стараца била особина само варварских народа и дивљачких племена; а све што се иде даље у цивилизацију, старци постају уваженијим, местимице и светитељском фигуром. Његово је искуство равно учености; његов дух и неукаљан живот је раван херојству; а његова верност принципима заједнице и отацбине равна је величини и заслугама историјске личности. Потомци живе не само од легенди својих предака, него и од оног што су ти преци открили по рудницима, подигли у зградама, саградили у путевима, оставили у готовом новцу, завештали у науци и уметности.

Зевс је сликан као отац богова и људи, и Хронос као отац света; а хришћански Бог је сликан као старац, јер је истовремено и творац људи и творац космоса, значи Хронос и Зевс уједно. Блага и дубока хришћанска религија је у лицу самог божанства обожавала старце.

Мудрац не може пасти у очајање, због старости, јер је мудрац млад докле год мудрује, значи докле год мисли. А мудрац мисли до краја свог века, јер никад не може исцрпсти своје предмете размишљања. Чак што је неко дуже мислио, све је већма откривао такве предмете. Мудрац је у сталној вези са енергијом живота и са људима; и није ни у старости напуштен, него је, напротив, тражен и вољен зато што је мудрац.

Човек само у старости дође до извесних идеја и осведочења, на које никад у заслепљености младалачке страсти не би могао доћи. Зато је старост и један фактор духовног усавршавања човековог. Најзад, у хаосу личних сујета, и у сукобу људских интереса, старац је елемент мира и помирења. Стога је старост и један велики елеменат поретка и хармоније.