Чикаго, 1942.
Салонски господин и мајстор модернога стиха и тона у српској поезији, у
прози и стиху – Јован Дучић, у пјесништву је познат као поета
међузвјезданих простора и писац времепловних путописа и интелектуалних
писама.
Као дипломата, Дучић је био упућен да се бави и политиком – не политиком као трвењем и ситним међусобицама колико једном философијом политике, укупним погледом на политички амбијент са једнога вишега, надпартијскога, тј. надпартикуларног становишта, које је духовно, културно, народно, државно... Тако, његова дипломатска служба, дуга колико нечији животни вијек, није била ни чиновништво, ни рутинска прагматика – него трагање за мотивима и односима, улажење у дубоке коријене, са циљем да што адекватније дијагностицира, тј. разазна, замршене односе и стегнуте чворове у организму државне цјелине југословенске. Због тога он се упушта у дубоке продоре далеких историјских етапа, консултује научне ауторитете и бирану литературу, упознаје се са документима архивских фондова... али се не бави историјом у општепознатом смислу ријечи. Он не остаје толико на феномену историјских збивања колико понире у њихову суштину. Зато никакво чудо није било замене када сам прочитао да нико није поимао историју српску као он и епископ Николај: њих двојица су философи српске историје, јер посежу за њеним дубоким ткањем, и отуд – особито Дучић – држе је у својој пажњи изнутра. Дучић историчар гледа историју изнутра и превладава метаисторијом; он није пророк коме Бог открива будућност, нити интуиционист који из себе полази, него философ који на основу минулих догађаја и свога савременог стања, као премиса – закључује, а епископ Николај иде још даље па историји налази разјашњење у метаисторији, а овој – у хришћанској есхатологији. Дучићеви исходи из тих анализа и њихових синтетичких приказа предложени су у огледима сабраним међу корице књиге коју Издавач пружа у руке читаоцу и нуди је његовој пажњи; они су толико дубоки да добро подсјећају својима дубинским захватима на психологију исповијести (ова стара словенска ријеч, сачувана у нас до данашњега дана, у преводу на савремени начин казивања значи: исказивање дубокога знања, изношење на јавност скривенога смисла – слично искрености: искренути, отворити, изручити свој интимни садржај, односно мисао).
У дипломатији ријетко кад има искрености, односно исповиједања. А шта је ово код Дучића? Ово је нешто дубље, шире и више од стилизоване дипломатије; ово је студирање из кога проистиче уметничко реаговање и философско закључивање – али обоје произнесено једним тоном и реченицом која иде у стваралаштво. Овдје је Дучић истраживач и научник, психолог и етичар високо надмашио Дучића дипломату: у Дучићевој личности је човјек стваралац превладао дипломату чиновника! Сјећам се једног његовог текста који је писао негдје при крају својих каријера; и службене и животне; у њему каже да само паметан човјек може да буде поштен, искрен. Глупак који једва увиђа своју унутрашњу пустош нема храбрости да се отвори, него измишља, јадник, неке веома ријетке и површне мреже који ма скрива своју духовну биједу, остављајући привид неке површне интелигенције. У огледима који слиједе видимо Дучића управо таквога: и паметнога и моралног, и отворенога и храброг. Али у једноме од својих огледа у коме је, као у огледалу, одсликан његов лик, унутрашња његова страна – а писао га је кад је био на врхунцу славе, кад је био још млад а већ богат, чувен и признат – очигледно задовољан и срећан, рекао је, приближно, овако: да је неко мојој мајци рекао да ћу бити конзул, она би била пресрећна, јер је конзул за њу био нешто велико; а ја сам постао и више од тога – амбасадор, и то међу првима југословенским! Ови текстови нам на свој начин казују да је Дучић дипломата доживљавао насукавања свога државног брода на хридине и доживио коначно бродолом 1941. крајем те и почетком идуће, 1942. слушао поразне истините вијести о биолошкој катаклизми једнога нараштаја; али народ који је оставио иза себе онакве велике вриједности и величанствена остварења о којима је он дао понеки кратки, реченични или пасусни осврт у текстовима своје умјетничке прозе или у својим низовима Царских сонета, или у историјској студији о грофу Сави Владиславићу – тај народ је, тиме, зашао у безвремено и вјечно; зато он не пролази, него, једноставно, налази се, постоји, истрајава – јесте! Велики дипломата који сад говори као философ и етичар, умјетник и стваралац, предлаже трезвеност и памет. Вазда је имао херцеговачке смотрености и обзира, и финих манира и такта, својственога господскоме Дубровнику у чијем је залеђу рођен; али сад, кад се примако одласку из овога свијета, он саопштава своја запажања и излаже своја размишљања изведена из података двојаког поријекла, из књига и искуства. То звучи готово тестаменатски.
Његова вјера у Бога није блиједа вјера европскога деисте за кога је Бог беживотно метафизичко начело; његова вјера није ни паганска редукција вјере која обожава појаве из овога свијета, као, рецимо, нацију, него је његова вјера – вјера лична и дубоко проживљена у једнога личнога натприродног Бога коме се човјек молитвено обраћа, а он интервенцијама одговара, али не по стихији и морању, него по вољи и хтјењу. Лични Бог који је нестворен и трансцендентан оглашава се у историји својим интервенцијама у токовима историје уопште, па и српске. Зато његова вјера у српство нема над собом "затворено небо" које не прима ни плача ни молитве, него управо отворено кроз које долазе и опомене и помоћи, и допуштају се искушења. Кроз небо се открива Божја брига о синовима на Земљи, и обратно – диже се к Богу благодарност синова.
Читаоче, узми и читај, али лагано и с размишљањем, застајкујући и осврћући се на вријеме – и оно кад је књига написана, односно настала, и ово кад је ти читаш. Читај и размишљај! То ће бити најнепосреднији увод у читање и одговарајуће поимање дубоких садржаја књиге коју већ имаш у рукама. проф. др Димитрије М. Калезић
Као дипломата, Дучић је био упућен да се бави и политиком – не политиком као трвењем и ситним међусобицама колико једном философијом политике, укупним погледом на политички амбијент са једнога вишега, надпартијскога, тј. надпартикуларног становишта, које је духовно, културно, народно, државно... Тако, његова дипломатска служба, дуга колико нечији животни вијек, није била ни чиновништво, ни рутинска прагматика – него трагање за мотивима и односима, улажење у дубоке коријене, са циљем да што адекватније дијагностицира, тј. разазна, замршене односе и стегнуте чворове у организму државне цјелине југословенске. Због тога он се упушта у дубоке продоре далеких историјских етапа, консултује научне ауторитете и бирану литературу, упознаје се са документима архивских фондова... али се не бави историјом у општепознатом смислу ријечи. Он не остаје толико на феномену историјских збивања колико понире у њихову суштину. Зато никакво чудо није било замене када сам прочитао да нико није поимао историју српску као он и епископ Николај: њих двојица су философи српске историје, јер посежу за њеним дубоким ткањем, и отуд – особито Дучић – држе је у својој пажњи изнутра. Дучић историчар гледа историју изнутра и превладава метаисторијом; он није пророк коме Бог открива будућност, нити интуиционист који из себе полази, него философ који на основу минулих догађаја и свога савременог стања, као премиса – закључује, а епископ Николај иде још даље па историји налази разјашњење у метаисторији, а овој – у хришћанској есхатологији. Дучићеви исходи из тих анализа и њихових синтетичких приказа предложени су у огледима сабраним међу корице књиге коју Издавач пружа у руке читаоцу и нуди је његовој пажњи; они су толико дубоки да добро подсјећају својима дубинским захватима на психологију исповијести (ова стара словенска ријеч, сачувана у нас до данашњега дана, у преводу на савремени начин казивања значи: исказивање дубокога знања, изношење на јавност скривенога смисла – слично искрености: искренути, отворити, изручити свој интимни садржај, односно мисао).
У дипломатији ријетко кад има искрености, односно исповиједања. А шта је ово код Дучића? Ово је нешто дубље, шире и више од стилизоване дипломатије; ово је студирање из кога проистиче уметничко реаговање и философско закључивање – али обоје произнесено једним тоном и реченицом која иде у стваралаштво. Овдје је Дучић истраживач и научник, психолог и етичар високо надмашио Дучића дипломату: у Дучићевој личности је човјек стваралац превладао дипломату чиновника! Сјећам се једног његовог текста који је писао негдје при крају својих каријера; и службене и животне; у њему каже да само паметан човјек може да буде поштен, искрен. Глупак који једва увиђа своју унутрашњу пустош нема храбрости да се отвори, него измишља, јадник, неке веома ријетке и површне мреже који ма скрива своју духовну биједу, остављајући привид неке површне интелигенције. У огледима који слиједе видимо Дучића управо таквога: и паметнога и моралног, и отворенога и храброг. Али у једноме од својих огледа у коме је, као у огледалу, одсликан његов лик, унутрашња његова страна – а писао га је кад је био на врхунцу славе, кад је био још млад а већ богат, чувен и признат – очигледно задовољан и срећан, рекао је, приближно, овако: да је неко мојој мајци рекао да ћу бити конзул, она би била пресрећна, јер је конзул за њу био нешто велико; а ја сам постао и више од тога – амбасадор, и то међу првима југословенским! Ови текстови нам на свој начин казују да је Дучић дипломата доживљавао насукавања свога државног брода на хридине и доживио коначно бродолом 1941. крајем те и почетком идуће, 1942. слушао поразне истините вијести о биолошкој катаклизми једнога нараштаја; али народ који је оставио иза себе онакве велике вриједности и величанствена остварења о којима је он дао понеки кратки, реченични или пасусни осврт у текстовима своје умјетничке прозе или у својим низовима Царских сонета, или у историјској студији о грофу Сави Владиславићу – тај народ је, тиме, зашао у безвремено и вјечно; зато он не пролази, него, једноставно, налази се, постоји, истрајава – јесте! Велики дипломата који сад говори као философ и етичар, умјетник и стваралац, предлаже трезвеност и памет. Вазда је имао херцеговачке смотрености и обзира, и финих манира и такта, својственога господскоме Дубровнику у чијем је залеђу рођен; али сад, кад се примако одласку из овога свијета, он саопштава своја запажања и излаже своја размишљања изведена из података двојаког поријекла, из књига и искуства. То звучи готово тестаменатски.
Његова вјера у Бога није блиједа вјера европскога деисте за кога је Бог беживотно метафизичко начело; његова вјера није ни паганска редукција вјере која обожава појаве из овога свијета, као, рецимо, нацију, него је његова вјера – вјера лична и дубоко проживљена у једнога личнога натприродног Бога коме се човјек молитвено обраћа, а он интервенцијама одговара, али не по стихији и морању, него по вољи и хтјењу. Лични Бог који је нестворен и трансцендентан оглашава се у историји својим интервенцијама у токовима историје уопште, па и српске. Зато његова вјера у српство нема над собом "затворено небо" које не прима ни плача ни молитве, него управо отворено кроз које долазе и опомене и помоћи, и допуштају се искушења. Кроз небо се открива Божја брига о синовима на Земљи, и обратно – диже се к Богу благодарност синова.
Читаоче, узми и читај, али лагано и с размишљањем, застајкујући и осврћући се на вријеме – и оно кад је књига написана, односно настала, и ово кад је ти читаш. Читај и размишљај! То ће бити најнепосреднији увод у читање и одговарајуће поимање дубоких садржаја књиге коју већ имаш у рукама. проф. др Димитрије М. Калезић
Југословенска идеологија
Истина o "Југославизму"
XV
Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918. формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико,од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћусловеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.
Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941. године!
Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914. објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.
Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима која су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.
Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: “Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо…”.
Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индустријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.
Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.
Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!… На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику. Радић се у младости казивао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. (“Ја сам Србин који говори хрватски” викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. –Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановима Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик…
Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.
Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним… Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.
Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Београд, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог “југославизма”, тобож конструктивног.
Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. – Додајмо овој историји “југославизма” загребачког још један факат. Кад су 9. априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило, – иако погрешно, – у везу са “југославизмом”, главним принципом државе Југославије.
У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима Једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.
Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918.
Извор: http://www.scribd.com/doc/19857175/Jovan-Ducic-Verujem-u-Boga-i-Srpstvo
Извор: http://www.scribd.com/doc/19857175/Jovan-Ducic-Verujem-u-Boga-i-Srpstvo
