уторак, 28. август 2012.

Јован Дучић - Човек и пас

С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским
путем изнад језера пео сам се те вечери на брег. Киша је затим
неосетно расла, постајала крупња, црња и леденија, а пут је улазио
све дубље у мокру помрчину и једну невидљиву шуму.
Наличио је на пут који води у други свет.

Наједном се зачу шум, ход. На малим алпијским колима на
којима се носи храна, били су упрегнути човек и пас. Ниједан ме
није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били
уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном
заједничком прамену магле.

Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно,
погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо
своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили
прљави потоци и шумили невесело.
А када скренуше у помрчину, није се више распознавао
човек од пса.