уторак, 31. јул 2012.

Јован Дучић - Номади

Очи су ми као очи у номада,
Сунцима безбројним вечно опијене:
Бране да их умор јучерањи свлада,
А већ нов пут мотре неспокојне зене.

Хероји покрета, номади, над неким
Брегом тако зуре у видик пун дима,
У мутној и страшној жеђи за далеким,
И у вечном своме боју с просторима...

Простором напито, моје срце гледа
Сјај нових небеса и фатаморгана;
Расплаче га свако сунце које седа,
И распева јутро сваког новог дана.

Сто очију својих моја душа смела
Отвара пред неком земљом недогледном;
Никад не захвати двапут с истог врела,
И два сна никада на узглављу једном.

Као да ме увек с другу страну реке
Чека моја срећа, као верна жена,
Што упреда тугу љубави далеке
У нит од преслице до златног вретена.

И као да лежи иза брега тамо
Болно наслућена моја страшна тајна;
Јер свака ствар коју душа дирне само,
Као она сама, постаје бескрајна.

Очи су ми као очи у номада,
Звезда очајања у којим је сјала;
И велика суза која из њих пада;
Не познаде никад земљу где је пала.

понедељак, 30. јул 2012.

Јован Дучић - Чедност

Докле спаваш једна рука невидљива
Брижно сву ноћ ваја твоје мале дојке,
Брише и поправља, и вуче, и слива,
Креће мирне црте и прави увојке.

И поставља боје с вечите палете
На врх дојки и на усне насмешене;
Тка мрежицу ока пуну зла и сете;
Преде влас и гибље таласе и сене,

И у душу сипа сујету; и смело
Свом магијом спола озари врхунце.
И док гради своје неизмерно дело,
Пристижу је јутра и подневно сунце.

Али прсти руке незнане и чудне,
Не мирују. Залуд: у телу дубоко
Не ври још млад отров жеље нерасудне!
Ни глас да засузи, ни потамни око.

Тако равнодушна, мирна, ти си стала
Измеђ свег и мене; са страхом да не би
Сенка сумње на те, као порок, пала -
Да ниси над свачим, и циљ сама себи.

недеља, 29. јул 2012.

Јован Дучић - Очи


Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви, неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеноме греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се стога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна сабласт очајања.

субота, 28. јул 2012.

Јован Дучић - Моја љубав


Сва је моја душа испуњена тобом,
Као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
Као вечни покрет невидљивим добом.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,
Течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
Свугде си присутна, свему истодобна.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,
Рађаш се у мени као сунце ноћи,
И у моме телу дрхтиш у самоћи,
Распаљена огњем или смрзла тугом.

На твом тамном мору лепоте и коби,
Цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено, силнија од мене -
Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
И мој глас је ехо твог ћутања.
Ја те Ни не видим где си, а све дуге сате
Од тебе су моје очи засењене.

петак, 27. јул 2012.

Јован Дучић - Наша срца

Ко затвара ваше очи небројене,
Срца, срца, срца? И куда се распе,
Кад се свако од вас затвори и заспе,
Вас свет од свег већи и лакши од сене.

И откуд на ове брегове, куд које
Падате, о срца, као вихор вила,
И сунчате тамна и велика крила,
Безумно пијући све звуке и боје.

У музици свега што око вас тече,
Сва сте увек пуна само вечитога,
А мрете, о срца, срца! И зар стога
Има среће за вас, срца? Једно рече:

„Бескрајне су наше среће небројане,
На тој међи измећ вечног и тренутка:
Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка -
Свет је само оно које у нас стане.“

четвртак, 26. јул 2012.

Јован Дучић - Бескрајна песма

Ви што се још нисте јавили из гнездâ,
Чија срца трепте још у капљи росе,
Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда -

Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука,
Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада.

И сви поплављени у сунчаној киши,
Тамо, где малочас, у тренути страшне,
Збацисмо одећу и сандале прашне,
Стајаћете бољи, силнији и виши.

Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине -
Пружићете бразду да свирепо мине
Њивом, где још чами зимско зрно наше.

Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене,
Невидљивом нити привезан за мене,
Да одвојен стане међу хиљадама?

И као ја некад у данима овим,
У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора,
Стару песму туге међ људима новим?

Да испуњен дугим сутоном и страхом,
Потомак мог бола, страсно као и ја,
Дигне свој глас, сјајан, као што се сија
Млечни Пут покривен усијаним прахом...

Но том вечном болу и тој тамној срећи
И реч једну нову ако буде дао -
Ко ће знати да сам некад ишчезао
Јер ту реч чудесну не умедох рећи!

среда, 25. јул 2012.

Јован Дучић - Сутон

Ја те волим једним жаром невеселим,
И сумњом у тугу и лепоту јада;
Срећа коју имам уништава сада
Бесконачну другу срећу коју желим.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама
Сто очију моме срцу, и све путе
Души, да би ипак сви нестали у те,
Као изгубљени звук у долинама.

И сто воља као белих јата к југу,
Да сва на твој острв падну очарана;
И сто вера да те следе једног дана -
Ко сто бледе деце у литију дугу.

Дигла си сто мржња да стражаре, као
Сто црних једрила, сва пред твојом луком...
И тако мом даху принела си руком
Цвет твог бића крупан, отрован и зао.

И свом страшћу прве и последње жене,
Владаш мојом душом, свом и свагда; слична
Судби, тако и ти, силна, непомична,
Стојиш измеђ мене и свег око мене.

Док из сухе стене бије нова вода,
И плави цветови из старога пања,
И сијају као у сам дан постања
Сва звездана кола са великог свода.

Моју љубав тамну као мрак у чести,
Ја испуних мржњом, кајањем и страхом -
Но жеђ за издајством претвори се махом
Сва у нови завет и сласт исповести.

Тако горко пада неко вече бледо
На све моје путе, болно, по све доба,
Дубоко у мени: док љубав и злоба,
Као два анђела, поју напоредо.

уторак, 24. јул 2012.

Јован Дучић - Лепота

На моме узглављу сву ноћ мирисаху
Чежњиво и слатко твоје тамне косе,
Док се шапат чуо као песма росе,
И дуге заклетве у очајном даху.

А ја ипак не знам за радост и срећу;
Ја се бојим твоје подмукле Лепоте,
Да освету једном не затражи већу
За свирепа права што јој други оте.

Благосиљаш ропство и тегобне узе,
Срце ти је пуно небескога плама,
И сишла са мном до патње и срама,
И пролила си најсветије сузе.

А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом -
Да не дигне једном, као гладна вила,
Док жалосна срца и не слуте о том,
Два своја у сузе замочена крила.

И док љубав гори свим жељама њеним,
И ноћ тече дуга, мирисава, собна,
Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна
Лепота, с очима вечно замишљеним.

понедељак, 23. јул 2012.

Јован Дучић - Гнездо

Плетем своје гнездо изнад ваше главе,
Топлије од гнезда у орла и ласте;
Ветар отме грану или влакно траве,
А, ко цвет џиновски, оно ипак расте.

Све му мирне звезде светле кад се смркне,
И пуно је сунца, као чаша вина;
Змија на по пута застане да цркне,
Држећ мртви поглед пут наших висина.

У гнезду ће бити све ћутање шума,
И све песме река у јутру кад свићу,
И сав страсни мирис с расцветаних хума -
Докле златно перје расте моме тићу.

Плетем своје гнездо високо над вама,
А још нико не зна место тога гнезда -
Оно иде као што над обалама
Путује у небу изгубљена звезда.

И по мирном путу од мене до Бога,
Иде чудно гнездо, као бајка гола;
А сви звуци отуд што допру до кога,
То је глас још никад нечувеног бола.

недеља, 22. јул 2012.

Јован Дучић - Тајна

Наше две љубави пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.

Кријем своју љубав као мржњу други -
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.

Колико је шуман ехо моје лажи,
Да не прену никог ударци мог срца!
И колико мира у речи где грца
Цела једна душа и сан од свег дражи!

Сва је моја радост знати бол да скријем;
Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;
Врлина, да презрем сузе које лијем,
И покажем срце као празне собе.

И тако две наше љубави очајне,
Огрнуте лажју вечитом и ниском,
Стоје немих уста у дну наше тајне -
Два црна пауна на зиду старинском.

субота, 21. јул 2012.

Јован Дучић - Песма

Никад не знам куд ће нова песма хтети,
Новој срећи или болу старе ране;
Да као молитва у небо полети,
Или као капља отрова да кане.

Само чујем поклич у дну духа свога,
Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;
И ја чујем благе речи вечитога
Како ми пролазе кроз срце и уста.

Тад све канда знадем појмити и рећи,
И погађам тајну скривену од свију:
Да претворим у стих бол од свега већи,
И јад у молитву и у хармонију.

И љубав што чезне, и јед што се гнуша,
Све је само песма; док мре у дубини
Сва у чудну светлост обучена душа -
Као звезда што се распада у тмини.

И док се у миру тка вечито ткиво,
Хуји глас стварања и ритам расула,
И док у те сате још страсно и живо
Све сазнају моја опијена чула -

Ја знам да нестајем у шуму што блуди,
Са сваким кораком којим нога крочи:
Стран за праву срећу и прави бол људи -
Упирући к небу зачуђене очи.

петак, 20. јул 2012.

Јован Дучић - Завет

Рече ми мој Творац у велико јутро:
Човече, дигни се и јави у плоти.
И у свој таштој и пустој наготи,
Иди кобном стазом коју будеш утро.

Бићеш силник свему кад и жртва свачем;
Живеће у теби исти час - знај чуда -
Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда,
Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем.

Но бићеш неверан и болу и срећи;
Сумња ће ти дојку отровану дати;
И без топле вере ти ћеш мене звати,
И без праве сумње мене се одрећи.

Свагда, као крила, те сумње бескрајне
Над свачим ће тебе да држе високо,
Докле не затвориш болно своје око
На међи вечите истине и тајне.

Тако, као одјек у самотну гору,
Вратиће се путем који мени води,
Твој дух, сав окупан у вечној слободи -
Као црна птица у сунчаном мору.

четвртак, 19. јул 2012.

Јован Дучић - Жена


Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
' Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце ко црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиће тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.

среда, 18. јул 2012.

Јован Дучић - Срце


Моје тамно срце, то је део свега -
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.

На обали морској моје срце има
Жамор неког вала што вечито плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.

У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сан поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...

И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и у светлост све ће да се распе.

Увек заљубљено у вечност, док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...

уторак, 17. јул 2012.

Јован Дучић - Химера

Невидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке.

Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, ко орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.

Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што врећа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи.

Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.

И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.

И тако, пун тамне невићене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста -
Ко злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.

понедељак, 16. јул 2012.

Јован Дучић - Опсена

Ти си као звезда једног јутра славе,
А у мени оста као црна рана;
Ти си триста врела што брује и плäве -
Да сва буду једна суза отрована.

Беше као царска галија кроз пене,
С гласом о победи; беше у час зоре
Химна земље сунцу; а само за мене -
Ред црних застава што кроз мрак вихоре.

Рука ти је бела мека као цвеће,
А моја остаде сва окрвављена.
Откуд си и ко си, нико знати неће:
Љубав или мржња, судба или жена.

недеља, 15. јул 2012.

Јован Дучић - Распуће

Ја не знам раскршће на ком смо се срели,
Некад, као странци, са два разна пута;
Кад нит смо то знали, и нити то хтели,
Једног безименог и страшног минута.

Као у дворани огледалâ, и ти
Сад у свакој мисли боравиш по једна.
И цела исткана из сунчаних нити,
Као крупно једро стојиш, недогледна.

Хоћеш ли остати или проћи? Куда
Иде твоја бразда? Какво семе клија
Путем твог триумфа? И да ли је свуда
Само тамни бездан где твој фар засија?

субота, 14. јул 2012.

Јован Дучић - Симбол

Гледам твоје крупне очи заљубљене,
Где сја ватра - ко зна - грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.

Љубав би ти моја била заточење,
У твом безграничном, граница и мета;
Таква, вечна жено, кроз живот и мрење
У слави инстинкта ти си само света.

Ти си сат од којег небо зарумени,
Симбол већи него бол људски што грца;
И ти си божанству ближа него мени:
Више закон света, него закон срца.

петак, 13. јул 2012.

Јован Дучић - Срце


Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени -
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.

На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор, ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће то је његов део -
Увек нови део од нове минуте.

четвртак, 12. јул 2012.

Јован Дучић - Слутње

Како време тече тромо и безлично,
И болна се слутња почиње да буди:
Да и осећаји стäре, као људи,
И све једно другом да је тако слично.

Ове бесанице нове, растрзане,
Чини ми се исте као стари боли;
И све нове сузе што малочас проли,
Ко сузе од јуче, ко сузе од лане.

И сва ова љубав коју срце сније
Што се чини тако и млада, и нова -
Све је осветнички фантом старих снова:
Кобни ехо речи изречених прије.

среда, 11. јул 2012.

Јован Дучић - Резигнација

Не прокуни никад то присуство јада,
У вечери глухе, крај мртвог огњишта.
Јер како је празно наше срце,
када Нема у животу да оплаче ништа.

Твој бол беше извор све твоје чистоте;
Он је твоја младост, лепота, и тајна;
Не прокуни тренут који ти све оте:
Само си у патњи постала бескрајна.

И ослобођеној од смрти, без уза
За све око себе - сад нови пут сија:
Кад познамо чари покајничких суза,
Тад постане љубав једна религија.

уторак, 10. јул 2012.

Јован Дучић - Сусрет


Чекасмо се дуго, а кад смо се срели,
Дала си ми руку и пошла си са мном.
И идући стазом нејасном и тамном,
Искали смо сунца и среће смо хтели.

Обоје смо страсно веровали тада
Да се бесмо нашли. И ми нисмо знали
Колико смо били уморни и пали
Од сумња и давно преживљених јада...

И за навек кад се растасмо, и тако
Стежућ своје срце рукама обема,
Отишла си плачна, замрзла и нема,
Ко што беше дошла, тужно и полако.

понедељак, 09. јул 2012.

Јован Дучић - Гама

Не! та болна љубав коју срце наше
Сад куне у своме очајању дугом,
Беше можда мржња која нас враћаше
Увек у загрљај кобни једно другом.

Ми смо се љубили мржњом у то доба,
Чежњивом и тамном мржњом. Вај! што мучно
Беше, када једном неста и та злоба
Која нас држаше дотле неразлучно.

Најзад, стисак руке безнадежан, ледан!
И ми тад метнусмо у очају многом -
Целу своју душу у пољубац један,
И сав отров мржње у последње збогом.

недеља, 08. јул 2012.

Јован Дучић - Пут

Да ми је да нађем нови ритам неки,
И горду способност којој не знам име,
Да свагда без страха пут пређем далеки -
Пут од једног бола до његове риме.

И да моја мисо никад не залута
У том своме часу свечану и ретку,
Увек свету ватру носећ целог пута,
Велику и светлу, као у зачетку.

И да накрај песме не осетим тада
Боле које ништа не може да спречи:
У души остане још толико јада,
За које немамо ни сузе, ни речи.

субота, 07. јул 2012.

Јован Дучић - Измирење

И када те живот болно разочара,
И када престану и жеље, и снови:
Оно што нам врати једна суза стара,
Вреди један живот незнани и нови.

Памти што је прошло, с пуно вере неме,
Кроз све дане дугих страдања и мена:
Чувај своју прошлост за суморно време
Кад се живи само још од успомена.

Па ћеш да запиташ једном, и ненадно -
Нашто само сузе, нашто боли само?
И шта да икад жали срце јадно,
Када је све наше, све што осећамо!

петак, 06. јул 2012.

Јован Дучић - Вече

Мре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.

Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме...

Хује тамне риме, ко мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.

четвртак, 05. јул 2012.

Јован Дучић - Растанак

Опет сам те срео тамну, пуну сете -
Браниш невидљивој сузи да потече;
Ко сен безнадежни, тако, јадно дете,
Ти беше поред нас цело једно вече,

Све беше одавна нестало међ нами,
И љубав, и мржња. А наше две стране
Душе осећаху, ипак, ко у тами:
Кипе две-три сузе још неисплакане.

И негдашњег срца, никад неречена,
Притајена, тамна, реч хтеде потећи...
А кад пође као безнадежна сена -
Никад можда нисмо били ближе срећи.

среда, 04. јул 2012.

Јован Дучић - Мир

Хтео бих да знадем љубим ли и сада -
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, ко задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама ко некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим ко прије.

уторак, 03. јул 2012.

Јован Дучић - Рапсодија

Да ми је да љубим као некад прије -
Без наде и среће; вај! да ми је моћи
Испунити опет целе своје ноћи
Сузама и слутњом којој конца није.

Да ми је да волим као пре, пун мрачне
И свирепе сласти да патим и страдам;
И уживајући у болу што задам,
Да не љубим очи него кад су плачне.

Да ми је да волим срцем, које тајно
Све носећи сумњу страшнију и већу,
Не зна за врлину, јер не зна за срећу,
И што мрзи болно, јер љуби очајно.

понедељак, 02. јул 2012.

Јован Дучић - Суза

Ко јесења шума тако умираше
Цео један живот тихо и нечујно.
И још носећ срце и жељно и бујно,
Ми смо осећали задње дане наше.

Мотрећи у кобни символ што се диже,
Душа нам се мрзла и тровала тугом;
И држећ све чвршће руку једно другом,
Ми смо корачали раскршћу, све ближе.

Ми смо своју сузу крили у том часу,
Ону сузу чедну, свету, неумрлу:
Но она се свагда јављала у грлу,
И увек се тужно расула у гласу.

недеља, 01. јул 2012.

Јован Дучић - Песма

Пренуће се опет моја душа сетна...
Можда зрачак сунца, најмањи шум горе,
Доста ће јој бити па да буде сретна,
И да се разлије звучна, као море.

Прићи ће ми нежно у данима овим,
Као илузија добра, нека жена;
И радосно тада по звездама новим
Тражићу свој усуд за нова времена.

На нову обалу ја ћу ногом стати,
Да у новом руху загазим у цвеће...
Тако јадна душа никад неће знати
Где беше крај бола, где почетак среће...