Зашто волим тако све оно што мине,
И радост, и боле? С каквом жељом тамном
Ја лакомо слушам тај глас из даљине,
И погледам на пут који оста за мном?
Каква је то веза измеђ душе сада,
И тих дана што су протекли, ко вода?
Зашто већма волим вече које пада,
Но пурпурну кишу из јутрењег свода?
Често ми се чини да ко ноћна плима,
Све у мени шуми од спомена сиви;
И да ми је срце препуно, и има
Страх да иде даље и да што доживи.
