четвртак, 21. јун 2012.

Јован Дучић - Досада

Цело после подне на мом прагу седи
Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.

Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.

И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен у души, где тако
Дан гасне без туге, без свести, полако...
И чујем, у мени лист за листом пада.