субота, 16. јун 2012.

Јован Дучић - Сапутници

Све за својим путем, ја сам жудно хтео
Све за својим путем! Али заман муке:
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна откуда...
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда...

Ја где сам? завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико? ... Све ћути. Ах! то је ужасно.