Јесење поподне мре у завесама,
Тужно цвили ветар из далеког грања.
Мир. То је свечани тренут кад се сања,
И кад душа хоће да остане сама.
Често у те сате са сузом у оку,
Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другим,
И чекам однекуд нову реч дубоку.
И докле се деле светлости и тмине,
И ноћ пада као паучина мека:
Све натпêва хучна музика тишине!
Све надвиси неми глас који се чека!...
