Јован Дучић - Стихови

Ове мирне песме осенчене јадом,

То су ехо речи што се нису рекле,

Туге што је расла и умрла крадом,

И суза што нису никада потекле.

У дубоко вече, кад угасну стазе,

Душа мртвог дана, суморна, још ходи,

И шуми: ко тамне, искидане фразе

Музике у ветру, у грању, по води.

Тад се јави ехо непамћеног јада,

И бол неке давно преболеле ране...

Но како је срцу нико не зна тада,

Задоцнела суза кад пође да кане.

Јован Дучић - Сати

Како брзо живим! Како сати дуги

Пролазе, ко беле птице. Нит знах само

Чим су повезани један дан за други,

Нити кад запитах: зашто све, и камо?

У ногама сфинкса преспим сваке ноћи,

Са srцем што није ни срећно, ни плачно,

За све што је прошло и све што ће проћи:

Јер сваки је тренут нешто бесконачно.

Ја не имах никад ни минуте неме,

Да питам куд оде уздах што одлеће.

Толико је увек било кратко време

Измећу две сузе и измеђ две среће.

Јован Дучић - Крај

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,

Да оставим једну носталгију дугу:

Па све када прође, да се сећаш тада

Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,

Да у теби умре, као у дан сиви

Што мре грмен ружа: мирис који дадне,

То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,

И кад опет хтеднеш чути моје име,

Хоћу да се оно у твом срцу чује

Ко шапат пољупца и уздисај риме.

Јован Дучић - Снови

Вај! како то боли рећи једно збогом!

И колика рана отвори се тајна,

Кад и за толиком нашом сузом многом,

Опет падне једна суза опроштајна.

Напред! Али куда, и камо, и зашто?

И зар увек исто, и све тако вечно?

Па како то ипак боли неизлечно

Кад сврши сневање, и празно, и ташто...

И обамре снага, и занеми вера,

Док жеђ тамног срца постаје све већа;

Тад видиш да често, колико и срећа,

Вреди једна топла и лепа химера.

Јован Дучић - Враћање

Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада,

Али не ко жена што чезне и воли,

Него као сестра брату који страда,

Тражећ меком руком место где га боли.

Пуна носталгије безнадежне, дуге,

Не сећај ме никад да би могла доћи

Задоцнела радост из дубине туге,

Ко поноћно сунце из дубине ноћи.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге

Да те вољах место ко зна које жене!

У твом чару љубљах сав чар неке друге...

И ти беше само сен нечије сене...

Јован Дучић - Рефрен

Сневај, да увидиш да пролазни снови

Још најближе стоје постојаној срећи;

Да не питаш никад, зашто јади ови,

А не који други, а не који трећи.

Љуби, љуби силно, увек истоветан,

У љубави само ти ћеш јасно знати:

Како мало треба да се буде сретан,

И сто пута мање да се вечно пати.

И умри, да спасеш веровање чисто,

Да си кад год стао пред истином голом:

И да у животу ниси једно исто

Једном звао срећом, а други пут болом.

Јован Дучић - Замор

Очи су ти данас пуне топле тајне,

По пољубац има у погледу сваком;

И има у гласу тужном, неједнаком,

Обећање среће нове и бескрајне.

Доста, јадна жено, све је залуд! Доста!

Ми смо једно другом давно све већ дали.

Погасимо лампе пира! Као вали,

Све је већ протекло, и ничег не оста...

Још један дан само хтели би свом снагом,

Један, само један! Вај, док се, све брже,

Кроз кобну ноћ чује како бесно рже

Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом.

Јован Дучић - Екстаза

Остаће далеко за мном ови пути,

Нестаће и ове сузе куд и друге,

Ја ћу нове жеље у свом срцу чути,

Као нове ласте. У вечери дуге,

Прах сребрних звезда док лагано пада,

И с' цвећа се диже свила, као косе,

Моја нова љубав родиће се тада

Као нови листак и нова кап росе.

И крај друге жене ја ћу да се надам,

И да своје срце расипам и губим:

И опет мислећи да први пут страдам,

И први пут желим, и први пут љубим.

Јован Дучић - Страх

Зашто волим тако све оно што мине,

И радост, и боле? С каквом жељом тамном

Ја лакомо слушам тај глас из даљине,

И погледам на пут који оста за мном?

Каква је то веза измеђ душе сада,

И тих дана што су протекли, ко вода?

Зашто већма волим вече које пада,

Но пурпурну кишу из јутрењег свода?

Често ми се чини да ко ноћна плима,

Све у мени шуми од спомена сиви;

И да ми је срце препуно, и има

Страх да иде даље и да што доживи.

Јован Дучић - Досада

Цело после подне на мом прагу седи

Досада, и гледа налакћена мене.

Очи су јој мутне, челичне, студене,

А усне замрзле и образи бледи.

Не чује се никад да помути дахом

Ни тренут тишине за то цело доба.

Дан умире мирно: а моја је соба

Испуњена чудним слутњама и страхом.

И немо и споро ослушкује тада

Неку тамну јесен у души, где тако

Дан гасне без туге, без свести, полако...

И чујем, у мени лист за листом пада.

Јован Дучић - Тама

Иза јабланова још ни сад не жути

Задоцнели месец. Још са црних трава

Дува тамни ветрић. Како страшно ћути

Пролеће у ноћи, пролеће што спава...

А из бледог неба у тој немој тмини,

Често ко да тихо црни снег поврви.

Какво кобно вече! У болној тишини

Чини ми се чујем хуку своје крви.

Чујем у дну душе глас некакав сетно,

Ко глас у дубини ноћи. То је само

Једна мутна жеља прошла неосетно,

Ко би знао за чим, ко би знао камо.

Јован Дучић - Соната

Хтедох да ми љубав има лице сретно,

Као речна нимфа, чије власи дуге

Весело црвене; али беше сетно,

И косе јој беху тамне, ко у Туге.

Хтедох да запевам млад дитирамб среће,

А ја најтужнију испевах поему;

Почнем да се надам, а осетим веће

Неку слутњу давну, заспалу и нему.

Тако нову жељу прати суза стара;

Тако нова љубав у часима холим

Неосетно ране старинске отвара -

Па ме страх да желим, и ужас да волим.

Јован Дучић - Љубав

Је ли ово љубав, или болна једна

Потреба да љубим? Ова жеља плава,

Је ли жеља срца моћнога и чедна?

Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља?

Ил' сен на проласку преко мога пута,

Тумарање мисли без свести и циља,

И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога сна и јаве,

Видим моје срце да чезне и пати.

И сузе кад дођу, ране закрваве -

Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

Јован Дучић - Сапутници

Све за својим путем, ја сам жудно хтео

Све за својим путем! Али заман муке:

На раскршћу сваком увек сам се срео

С кажипрстом кобним невидљиве руке.

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,

А ја чух у слуху глас ко зна откуда...

Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:

Друштво невидљивих пратило ме свуда...

Ја где сам? завапих. Моје дело где је?

Кога следим вечно, несвесно и страсно?

И у мени самом колико је мене?

Колико? ... Све ћути. Ах! то је ужасно.

Јован Дучић - Напор

Када ме замори равнодушно, бедно

Време, у часима безбојним и сивим,

Рађа ми се жеља: ја бих да доживим

Или срећу или несрећу, свеједно.

И та тамна жеља негде у дну груди

Расте, ко поплава какве мрачне сене.

И свакога јутра будна је пре мене;

И често загреје, и често застуди.

У души засветли... које је то доба:

Зора или вече? Плам што је заблисто;

Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!...

А мени се чини тако једно исто...

Јован Дучић - Носталгија

Јесење поподне мре у завесама,

Тужно цвили ветар из далеког грања.

Мир. То је свечани тренут кад се сања,

И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку,

Ја осећам тихо у болима дугим:

Све је покидано са мном и са другим,

И чекам однекуд нову реч дубоку.

И докле се деле светлости и тмине,

И ноћ пада као паучина мека:

Све натпêва хучна музика тишине!

Све надвиси неми глас који се чека!...

Јован Дучић - Душа

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:

Изгубљена срећа још увек је срећа!

И тај јад у души што те на њу сећа,

То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:

Срећа никад не мре, ни онда кад мине.

Тај ехо ког једва чујеш из даљине,

То још она збори у теби дубоко -

У самотне ноћи, кад жалосно шуме

Реке пуне звезда, горе пуне сена…

До слуха та песма не допире њена,

Но душа је слути, чује и разуме…

Јован Дучић - Недеља

Већ зора срëбри хумке риђе;

Пођоше најзад небом смело

Сва бела стада јутра; сиђе

И Недеља у немо село.

У цркви мирно држа свећу;

На раскршћу, у хучном долу,

Додола та је, сва у цвећу,

Играла ту у сваком колу.

У касну поноћ крену кући,

Кад уштап засја из планина;

И оде тешко посрћући,

Од сунца и од новог вина.

Јован Дучић - Мрави

Све путем који води слави,

Кренуше као војске мрака.

Биће се данас као лави

У ноћи туђег мравињака.

Учиниће га општим гробом,

Свуд оставивши смрт и сенке;

Понеће своје мртве собом,

И ново благо, и све женке.

А вратиће се мирно тада,

Све као реке које плäве -

Докле за крвав запад пада

Крупно и страшно сунце славе.

Јован Дучић - Буква

Цело је небо у њу стало,

Сенке јој као провалије;

И све је поље за њу мало,

И поток мрава из ње лије.

Пролазе кроз њу сјајне вреже,

И један црни рефрен злоћи;

Јејина једна ту сад леже

Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди

Тврђава усред поља нага.

А гром једанпут кад је зажди,

Нестаће као бог, без трага.

Јован Дучић - Април

Дажд мину као после гатке;

Свод сличи пољу пуном ружа;

Одасвуд гласи дивље патке,

Зелено брдо пуно спужа.

Задњи прам магле негде пуши,

Кроз мочвар вриште луда јата;

Жут поток с брега песак руши,

Сунчево злато сја из блата.

Спрам свода зрачна и дубока

Јутрос се роди, с песмом жабе,

У чаши прве висибабе,

Април, с два крупна модра ока.

Јован Дучић - Ноћ

Већ сја Кумовска Слама...

Јејина, сва од свиле,

И с ватром у зеницама,

Диже се летом виле.

С целога небосклона

Блисну у једном трену,

Да би по земљи она

Бацила своју сену...

И спази, покрај пута,

Са неког пања трула:

Сав космос да заћута

Да би се она чула.

Јован Дучић - Ветар

Прену се као птић у џбуну

Плашљиви први дах и струја;

Но тек што сиђе брдо, груну,

И огласи се сав олуја.

На мочварној се изви њиви;

Он - малочас што се сплете

У рупцу жене, коњској гриви -

У небо с криком сад полете.

Сва гора паде... смрзну река...

Али већ одмах, пред ноћ глуху,

У шупљу трску залелека,

И умре на једном листу суху.

Јован Дучић - Бор

Голем и мрачан, невесело,

Стоји, безимен као травка;

У њему хучи горско врело,

И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,

У први сунчев тренут сјања,

Низ озарену баци стрмен

Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,

Кад зна да болно све занемље -

И звездама по сву ноћ збори

Горке самоће ове земље.

Јован Дучић - Оморина

Препукла земља жедна вапи,

Од Илин-дана огањ пржи;

Корито речно празно зјапи,

Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;

Вече; зрак препун слепих миша;

Жабокречина пуна песме...

Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,

Дажд пређе преко виногради...

И блисну према селу бедном

Крвава, страшна, звезда глади.

Јован Дучић - Киша

Недељу дана дажд ромиња,

Корито речно пуно муља;

Досадно, горко; и дан тиња,

Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи

Голубље јато, док не цркне;

Прљава вода одсвуд хучи,

И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија

Језива. Канда у те доби -

На прагу стоји весник коби,

А зидови су пуни змија.

Јован Дучић - Сунце

На житу пламти јара врела,

Јули ће све да затре;

Дитирамб сунцу пева пчела -

Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.

Нит шума за сен вапи

И река пре но сунце зађе

Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,

И лишће пред ноге пању;

Да земља данас жудно знадне

За лепу смрт у сјању.

Јован Дучић - Мрак

Иде ред црних јабланова

Сву ноћ кроз мрачно поље жита.

Крај пута негде хукну сова,

Месец се јави иза рита.

Мрак тече густ кроз црну драчу;

Таласић клизну испод граба.

Најзад се очас негде зачу

Први славуј и прва жаба.