субота, 21. април 2012.

Јован Дучић - Химера

Памтим те путе куд сам једрио
Морима што су вечно зрачила;
Чији се видик увек ведрио,
А слутња никад не помрачила.

Тај архипелаг где су цветала
Тек откривена поља румена,
И химерична јата слетала
На младу бразду првог грумена.

Где непроходне шумске пагоде
Држе у небу звучне сводове;
Где дају, као светле јагоде,
Све тајне сунца своје плодове.

Први пут небо ту засијало
На људску срећу и на болове;
Ходисмо туд где све је клијало,
Сам Бог и ја кроз те долове...

Ја одох даље новим лукама,
До звезда брод је мој узлетао:
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.