четвртак, 1. март 2012.

Јован Дучић - Подне

Над острвом пуним чемпреса и бора,
 Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
 И трепти над шумом и над обалама
 Слан и модар мирис пролетњега мора.

Љубичасте горе, гранитне, до свода,
 Зрцале се у дну; мирно и без пене,
 Површина шушти и целива стене;
 Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.

Прах сунчани трепти над испраним песком,
 И сребрни галеб понекад се види,
 Светлуца над водом. И миришу хриди
 Мирисом од риба и модријем вреском.

Све је тако тихо. И у мојој души
 Продужено видим ово мирно море:
 Шуме олеандра, љубичасте горе,
 И блед обзор што се протеже и пуши.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне
 Обале и врти; и светли и пали
 Младо, крупно сунце; и не шуште вали -
 Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.