субота, 31. март 2012.

Јован Дучић - Побожна песма

На чему зидам цркву, на чем?
На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем
Судији моме или брату?

На мосту мећу обалама,
Збуњен и крвав од свог ланца,
Кога ћу ноћас срести сама -
Убијцу или доброг странца?

Господе, знам ти клицу чудну
У свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну -
Као небеса у бунару.

Сенка је твоја дан што зари,
А ја те трагам у час сваки:
О боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари!

Хоћеш да сазнам духом холим
Све замке путем злим и правим,
Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.

Али ја стојим срца празна,
За сваку тајну зла и добра;
Руку је моју снашла казна
За плоде које и не побрах.

Искушитељу, пун сам страха,
По беспућу и блату стида;
Смрзавам од твог топлог даха,
У тми без свести, злу без вида.

Али сам невин, јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића;
И новораћан јер се надам;
И пијан само од твог пића!

Хулим у мисли коју родим,
А тобом трепте моје струне:
Не видим пута којим ходим,
Али су очи тебе пуне.

петак, 30. март 2012.

Јован Дучић - Пут

Да пођем уз реку, све до врела,
Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.

Падне ли звезда с немим мраком,
И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком:
Ка месту откуда крену.

Где је тај светли извор, шта је
Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје!
Све дубља и црња је река.

Да најзад с чистог захватим врела!
Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.

Тако селица јато гладно,
Све море прешавши зрачно,
Падне по трњу: за њим хладно,
А пред њим немо и мрачно.

четвртак, 29. март 2012.

Јован Дучић - Семе

У бразду бацих семе кедра,
Те непобедне свете сржи,
Којег у своду неба ведра
Нит олуј сруши нит гром спржи.

У светло јутро тога дана,
Бацајућ семе, рекох: - буди
У мојој бразди крв титана,
Идеја силе сва у груди!

У простор бачен глас што стреми,
Да га небеса буду пуна!
И реч што никад не занеми,
И вечно будна божја струна.

А као песник, ти ћеш бити
Странац у свету и у гори:
Од осама се што усхити,
Од хладних звезда што сагори.

среда, 28. март 2012.

Јован Дучић - Човек говори Богу

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно -
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак - је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе -
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

уторак, 27. март 2012.

Јован Дучић - Међа

Када се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира -

Ко чека на мећи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?

То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера -
Нег живот и смрт је већа!

Знам чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...

А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.

понедељак, 26. март 2012.

Јован Дучић - Песма

Изгубих у том немиру
Другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?

Дубоке ли су путем тим,
Господе, твоје провале!
Бусије с блеском краљевским,
Златне ме чаше тровале.

Сунцима твојим опијен,
Сјајем набеских равница,
Не знах за твоју замку, сен,
Дно твојих гнусних тамница.

И кад се откри путања
Сва сунца где су запала,
На мору твога ћутања
Као дажд ноћ је капала.

недеља, 25. март 2012.

Јован Дучић - Чекање

Дуго се у потоку купа
Јутарња звезда; већ зâри,
А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.

Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.

Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...

Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника с неком вести.

субота, 24. март 2012.

Јован Дучић - Песма мрака

Све војске ноћи језде,
Заставе мрака вихоре;
Ветар је разнео звезде
И задње лишће са горе.

Поноћни црни петли
Већ су се трипут чули;
У луци фар не светли
Где брод мој мирно трули.

Црни ће ветар да пири,
И кише падаће црне,
Док дан на окно завири
С детињим очима срне.

Нешто што вапи нама
Одувек и без моћи,
На даљњим обалама
Умреће ове ноћи.

петак, 23. март 2012.

Јован Дучић - Сета

И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину -
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре -
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна -
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места -
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.

четвртак, 22. март 2012.

Јован Дучић - Сунцокрети

У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жећи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.

Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."

С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

среда, 21. март 2012.

Јован Дучић - Рефрен

Знадем за неме сутоне,
Кад сав шум земље нестане -
Где срце за час престане,
А душа завек утоне.

Знадем за ноћи звездане,
Где се сва светлост пролије,
Да чашу туге долије,
Прокаже бола бездане.

Знам љубав кад се усели
У срца сјајне палаче,
Па тужна песма расплаче,
Радосна песма уцвели.

Знадем за часе чамотне,
Јесени горке, згружене:
Све ствари стоје здружене,
Само су душе самотне.

уторак, 20. март 2012.

Јован Дучић - Сусрет

Једне се ноћи беше срела
На једној зрачној стази,
Душа у небо што се пела,
И ангел што на свет слази.

Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.

И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака.

понедељак, 19. март 2012.

Јован Дучић - Шум

Пође шум с горе јасенова,
Даде га шуми јелâ,
И букви буква, зови зова,
Прену се природа цела.

Бивоље стадо диже главу:
- Је ли то песма о моћи?
Шева чу химну небу плаву,
Буљина музику ноћи.

Јастреб се трже: ето лова!
И зец: зар ловац хити?
Звезда помисли: гле, ноћ с нова!
А гроб: о, да ли свити?

недеља, 18. март 2012.

Јован Дучић - Напон

Завапи клица: желим нићи,
Из мрака, до врхунца!
Из прслих груди ја ћу дићи
Најлепшу химну сунца.

Завапи крило: да се родим,
Из страшног мучења крви!
Звездама мирним да забродим,
На сунце да стигнем први.

Завапи суза: вај, да канем
Из бола који грца!
Донећу на свет, када панем,
Прву вест људског срца.

субота, 17. март 2012.

Јован Дучић - Прича

О плоду збори цвет што падне,
И река о хуци плима;
О огњу сунца звезде хладне,
А сутон о свитањима.

Осмех за сласти бесконачне,
И крило за простор света;
О вечној срећи очи плачне;
Пад збори за триумф лета.

И мир где зрње мрака ниче,
Да сав шум сферâ таји...
Звезде што падну, то су приче
Да и смрт зна да сјаји.

петак, 16. март 2012.

Јован Дучић - Вечерње

Из Цавтата

Зарасло острво у шуми олива,
Ко црн галеб лежи насред морских вала.
Док вечерња магла изнад немих жала
Пада, ко заборав, нечујна и сива.

Пенуши се талас и мирно целива
Слано црно стење на рубу обала.
Видим врх звоника; то црквица мала
Вири из маслина, топола и ива.

Опет ноћ без мира. И сад из далека,
Вечерњега звона кад се чује јека,
Помињем те с болном сузом што се рони.

Нем, на изгубљеном валу, насред воде,
Прве сенке ноћи док расту и броде...
А с острва тужно звони, звони, звони...

четвртак, 15. март 2012.

Јован Дучић - Месечина

На Лападу

Месечина падне на старински мрамор
Широких тераца, и по чемпресима
Њеног старог врта. Тих се чује жамор:
То на обалама мре поноћна плима.

А моја је драга тужна свако вече
И када заплачу ноћне камелије,
Заплаче и она; суза што потече,
Нико не зна шта је, ни шта она крије.

Докле болно шуми изнад тамних вода
Тиха песма сфера у дубини свода,
И под вртовима док умире плима.

А кад проговори, у тој ноћи, где се
Буде само слутње, тај глас њезин има
Невесели мирис вечерње ципресе.

среда, 14. март 2012.

Јован Дучић - Љубав

Из Стона на Пељешцу

Стоји пуста црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.

уторак, 13. март 2012.

Јован Дучић - Звезде

Са острва Лопуда

Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Ко да роса пада у сребрној тмини.

У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова,
Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.

Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, ко падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања...

А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сане,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене...

понедељак, 12. март 2012.

Јован Дучић - Јутрењи сонет

Код цркве Св. Госпе од Милосрђа

Миришу јасмини и модри се ловор,
У сребрном јутру још спавају жали;
Дубоко у шкољу чуо се је говор:
То збораху први пробуђени вали.

И осећам где се буди, тихим шумом,
Успавана душа ствâри око мене.
И мирише море рибом; док за хумом
Свод се стакли, шири, мру и задње сене...

Знам, некад ко дете, у свитање зоре,
Истим овим путем силажах на море,
И свагда ме срео нестрпљив шум вала.

Чујем и сад: хуји испод оштрих жала
Исти стих, још исти што ме некад срете -
Стих из строфе ко зна када започете.

недеља, 11. март 2012.

Јован Дучић - Ноћни стихови

Код Светог Јакова у Дубровнику

Ја волим ноћи, њине мутне зборе,
И њине тишине, и њине олује;
Њине црне реке када сетно хује
Своју песму тамну и дугу, до зоре.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе,
Шуме у тој песми, и шапћу и струје;
И моја се душа јасно у њој чује,
Као неко тамно невидљиво море.

Ја сам део ноћи. Над водом и хумом
Кад јутрењи ветри својим благим шумом
Погасе лагано беле звезде њене -

Она шуми збогом у одласку наглом,
И увија тужно, кô цвеће и стене,
Моје мрачно лице сузама и маглом.

субота, 10. март 2012.

Јован Дучић - Далмација

Из Сплита

Са капеле једне, са старог врхунца,
Полагано звони. Све је мирно тако.
На водама лежи крв вечерњег сунца,
Дими се, и хлади, и мрзне полако.

Албатрос је један кружио над водом,
Залутао амо ко зна с кога мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом,
И пуши из модрих маслинових гора,

Гордо, са далеко раширеним крилом,
Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:

Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири,
У сунчано вече једног Царског Дана.

петак, 09. март 2012.

Јован Дучић - Дубровачки requiem

Тај дан тако тужно звонила су звона,
Болну неку песму из металног грла.
Насред катедрале лежала је она,
Као Илузија која је умрла.

Тако плава, тужна. У белом оделу,
Легла је међ руже и миртино цвеће.
Редови властеле на дугом опелу
Стојали су немо и држали свеће.

У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно
Дуге болне псалме свештеници седи.

А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше бледи,
Тада, као у сну, осмехну се она.

четвртак, 08. март 2012.

Јован Дучић - Слушање

Из Дубровника

Када падне вече поврх воде плаве,
И засветле Млечни Пути из далека.
Тада као птица из свог гнезда мека,
Све од маховине и од морске траве,

Прхне моја душа. И жеље што даве,
И бију, и море, још од памтивека,
Њу измаме тако у тузи без лека...
Док поноћне звезде шуме изнад главе.

Ко свилени црни ноћни галеб, тако
Моја душа пада на талас, полако,
И заспи у својим сузама, ко дете.

А кад је пробуди сребрнаста зора,
У њој вас дан шуми ноћна песма мора,
Пуна једне болне неутешне сете.

среда, 07. март 2012.

Јован Дучић - Лето

Из дубровачке Жупе

Окићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева.
На пучини магла провидна и лака,
У врућоме житу препелица пева.

Из воде и копна одисаше лето
Мирисом и ватром. Тесне стазе беху
Пуне косоваца. Весело је цветô
Турчинак у њеном говору и смеху.

Она је крај мене тада корачала,
Страсна као лето, поред мирних вала,
Поливених топлим бојама и сјајем.

Вај! И младост прође, ко сунце над гајем!
Само још у мени ти си и сад така:
У коси ти исти цветови од мака.


Много је божанског даха и књижевног заната потребно да би се написала песма чија једноставност садржи најсложеније валере живота и уметности. Једноставна песма није таква сама по себи, већ зато што нас таквима чини док њоме бродимо. Јован Дучић је велемајстор једноставне песме. Под једноставношћу не подразумевамо само форму која код овог песника цепти од филигранске избрушености метра и ритма (јер захтеви форме су засновани на тектонској множини минулог рада и вештине), већ и новосаграђени свет који се у језику осамосталио дочаравајући нам превладаног себе.

Дучићева песма Лето, из Јадранских сонета, прворазредан је пример генијалне једноставности коју нећемо уочити нити разумети уколико јој не приђемо без дисциплине мисли и осећања (И. Секулић). Ту је реч о једноставности коју наизменично уоквирују живот и језик. Реч је о јасноћи предочавања и предоченог. О моћи да се по стоти пут именује исто, а да буде ново и друго, никад виђено у распореду слика и појава које обузимају песму. Дакле, једноставност која то није, песма чија се онтолошка димензионалност одваја од предмета певања и постаје, миљковићевски речено, вишак језика.

У првом катрену песме Лето, слике су дате лаким потезима и у правилном низу догађања. Све је у тек назначеној калиграфији стиха. Језик још не господари предоченим светом. Није, рекло би се, преобраћен у уметност. Само симетрично разапета крила сонетне форме сугеришу да је васпостављени лет језика — и уметност. Све личи на искрене записе каквог путника намерника за којег нико не би рекао да му језик ради о глави.

Окићену лозом и цвећем од мака,/ Срео сам је једном, једног врелог днева. Овде се други стих чини тако загрцнутим: Срео сам је једном, једног врелог днева. Једна уз другу стисле су се две исте речи у различитим падежима: једном и једног. Није да песник није пробдео над том ситуацијом и задржао управо ту варијанту где између истородних речи налази се можда запета! Само велики песник може тако да поступи и направи контрапунктну слику од истог. Све се, заправо, одвија и лагано "закувава" као у познатом Дисовом сну: Заборавио сам јутрос песму једну ја. Умало није рекао: Запамтио сам јутрос песму једну ја. То је учинио Дучић обрнувши све и сетивши се песме. Песма на јави овако снева: На пучини магла провидна и лака,/ У врућоме житу препелица пева.

Опис природе у функцији је пантеистичког сна којим се дâ опипати свет и његова елементарност: Из воде и копна одисаше лето/ Мирисом и ватром. Све је у равни чула, у температури мириса и боја. Затим се општа слика своди на детаљ: Тесне стазе беху/ пуне косоваца. А онда — кључни стих: Весело је цвето/ Турчинак у њеном говору и смеху. Врхунац описа женске лепоте! Језик у чистој уметности, разоденут, изузетан и другачији. Синтезијски блесак турчинка као симбола младости и женске лепоте прошарао је сам врх доживљаја који се, попут уморне (али миле) успомене, прикрадао кроз пределе обичних описа.

Први терцет, или трећа строфа, настављају стару причу. Сада се лагодном именовању лепоте прикључује и патина присећања: Она је крај мене тада корачала. Па онда опет дескриптивни потез из кога израња околиш саткан од мирних вала. А онда — узвик и жал до очаја: Вај! И младост прође, ко сунце над гајем! Опет језик у лирском артизму! Сунце над гајем сугерише слику за коју се живело, сам живот у којем се пред нашим очима расцветао и склопио онај турчинак.

Завршни куплет стихова носи свест о минулом, али и радост да је у песми прошлост жива: Само још у мени ти си и сад така:/ У коси ти исти цветови од мака. Песничко ЈА не зна за време. Песник је затворио прстен између првог и завршног стиха, васпостављајући симетрични ланац типа перпетум мобиле. Дакле — круг као симбол праисконске тачке, кретања без почетка и краја, ток времена где је свака секунда истоветна другој. Као знак неба, круг, или прстен, у Дучићевој песми, симболише божанску заокупљеност стварањем. Једноставност круга поклапа се са генијалним. Све остало су школске скице и покушаји који ће своја задовољства оставити на првим степеницама спиралног лавиринта песме Лето. Дучићев таленат има мирис озона и тајну измене дана и ноћи. Он се наставља без престанка у свим правцима. На тренутак нас је обасјао стихом: Вај! И младост прође, ко сунце над гајем! Тај лук што га на трен видесмо беше део највећег круга у којем обитава сам Бог.

Ненад Грујичић | Плес у негвама (есеји и критике) | Просвета, Београд, 1998.

уторак, 06. март 2012.

Јован Дучић - Село

Из Трстеног

Виторог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Ко немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.

Чемпресова шума бдије; месец на њу
Сипа своје хладно сребро; одсијава
Модро летње иње са високих трава.
Затим крик. То крикну буљина на пању.

Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну
Једва се назире, ко кроз успомену.

Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико
Избија часовник ког не чује нико.

понедељак, 05. март 2012.

Јован Дучић - Крај мора

Из Боке

Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.

Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види издалека,
Што одоше некад пре много векова.

недеља, 04. март 2012.

Јован Дучић - Поред воде

Са Бонинова

Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.

Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Кô да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...

А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.

Све кипи у мени, ко плима кад стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.

субота, 03. март 2012.

Јован Дучић - Самоћа

Лежи река расута у мраку,
Мртва, бела. Не чујем да прска
Ни таласић између густих трска,
Ни птић речни гдегод у врбаку.

Само дрхте у провидној тмини
Две-три звезде беле у дну свода;
И диже се изнад немих вода
Црн силует шуме у висини.

Док блиснуше небеса у часу,
И шум чудан прође по самоћи,
Мирис липа долином се расу:
Једна душа мину посред ноћи...

петак, 02. март 2012.

Јован Дучић - Римски сонет

Гроб на Апији

Спава Цецилија Метела, још спава,
Сто година преспи и сто нових зачне.
Пева птић из жита и косач из травâ,
А ништа да прене трепавице плачне.

У мрак бела стада са хумова сходе;
Голуби из поља беже испред сене;
Апијом се врате легије што воде
Краље од истока, и пљачку, и плене.

Очи Цецилије мокрих трепавица,
Од свег окренуте сад гледају другде;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.

Сто година мирно она пређе свугде:
Лепота је смрти без својих граница...
А мокре су очи окренуте другде.

четвртак, 01. март 2012.

Јован Дучић - Подне

Над острвом пуним чемпреса и бора,
 Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
 И трепти над шумом и над обалама
 Слан и модар мирис пролетњега мора.

Љубичасте горе, гранитне, до свода,
 Зрцале се у дну; мирно и без пене,
 Површина шушти и целива стене;
 Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.

Прах сунчани трепти над испраним песком,
 И сребрни галеб понекад се види,
 Светлуца над водом. И миришу хриди
 Мирисом од риба и модријем вреском.

Све је тако тихо. И у мојој души
 Продужено видим ово мирно море:
 Шуме олеандра, љубичасте горе,
 И блед обзор што се протеже и пуши.

Немо стоје у њој сребрнасте, родне
 Обале и врти; и светли и пали
 Младо, крупно сунце; и не шуште вали -
 Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.