понедељак, 20. фебруар 2012.

Јован Дучић - Новембар

Раширило се у немој висини
Јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
Силази вече досадно и мразно.

Као болесница ходи бледа река,
Скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека -
То ветри плачу високо у грању.

И мраз се хвата над трулим стрњиком;
Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...

Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем,
И негде плачем дуго, дуго, дуго...