уторак, 28. фебруар 2012.

Јован Дучић - Зимски пастел

Згурена на снегу сеоска капела
Зебе усред гробља. Небеса су бела.
Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.

Нити смрзло звоно час да куцне који,
Укочено, мирно, још сказаљка стоји,
Показујућ тако сред долине неме
Сат, када је најзад умрло и време.

понедељак, 27. фебруар 2012.

Јован Дучић - Поезија

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.
Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

недеља, 26. фебруар 2012.

Јован Дучић - Зашто?

Као скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува -

Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојника мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала, и ја да сам плако.

Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.

Како ли је срећна душа која знаде
Бити свет за себе, ко звезда небеска,
Бачена у свемир што самотна блеска,
Док светова крај ње блуде миријаде.

И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна -
А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.

И зашто не оста твоја књига мала
Ко гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскврнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

петак, 24. фебруар 2012.

Јован Дучић - Поноћ

У соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба
Мраморне и хладне сузе вечног бола.

Ту силно и болно под уједом гује
Рве се Лаокон. На камену крутом
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује
Где пролази тихо минут за минутом.

Али с црне куле кобан и потмуо
Глас поноћног звона одјекну у тмини -
Негде из дворане дуг се уздах чуо
У мраку, у немој студеној тишини.

Пренула се нагло сва дворана ова:
Свак осети да је туде у самоћи
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова,
Гладијатор један умро ове ноћи.

среда, 22. фебруар 2012.

Јован Дучић - Сат

Дан болестан, мутан, небо непрозирно.
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде изби мирно:
Тад потоње руже лагано помреше.

И кад опет изби: с топола се расу
Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Док понова куцну: тихо у том часу
Једно гнездо паде високо са гране.

Но скривено звоно кад под сводом ледним,
И опет се зачу из топола стари,
Сва долина страхом испуни се једним,
И ужасном стрепњом, и паником ствари.

уторак, 21. фебруар 2012.

Јован Дучић - Морска врба

Сама врба стоји над морем, врх света,
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.

Слуша песму гора када јутро руди,
Агонију воде у вечери неме,
Непомично стоји тамо где све блуди:
Облаци и ветри, таласи и време.

И ту шуми с њима, дајући, полако,
Мору коју грану, ветру листак који:
И, ко срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот. - Сама врба стоји.

понедељак, 20. фебруар 2012.

Јован Дучић - Новембар

Раширило се у немој висини
Јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
Силази вече досадно и мразно.

Као болесница ходи бледа река,
Скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека -
То ветри плачу високо у грању.

И мраз се хвата над трулим стрњиком;
Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...

Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем,
И негде плачем дуго, дуго, дуго...

недеља, 19. фебруар 2012.

Јован Дучић - Чежња

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.

Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.

Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

субота, 18. фебруар 2012.

Јован Дучић - Повратак

Вратиће се опет када лишће пане,
Кад заплачу хладни ветри обалама,
Као успомена на помрле дане,
Бледа и у црном, јавиће се нама.

Њен ће мирни корак да жалосно прати
Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи
Мраморно јој чело, нико неће знати
Откуда је пала и шта она значи.

Ко душа јесени, кад нам приђе тада,
Испуниће стрепњом неког мирног јада
Нас, и хладне врте, и природу бону.

А кад стари клавир дирне руком лаком,
Биће звуци црни: чиниће се сваком
Као да прах ноћи пада по салону.

петак, 17. фебруар 2012.

Јован Дучић - Чекање

Доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели -

У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.

Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

четвртак, 16. фебруар 2012.

Јован Дучић - Јабланови

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње;

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

среда, 15. фебруар 2012.

Јован Дучић - Једне вечери у сутон

Небеса беху мутна и раздрта,
Студен у немој собној полутами;
И допираше из самотног врта
Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око jaje
Песму о тузи. И ја гледах тако
На њеном челу и лицу од свиле,
Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини
То вече да смо у ћутању дугом,
Сами и тужни у хладној тишини,
Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,
И страх од патња којих нема више...
Слушајућ тако те вечери мутне
Ветрова песму и музику кише.

уторак, 14. фебруар 2012.

Јован Дучић - Тишина

Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна откад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста,
Сва тишина тешко уздахне у болу;
Рефрен патње оде од листа до листа.

понедељак, 13. фебруар 2012.

Јован Дучић - Познанство


Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше ко музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

недеља, 12. фебруар 2012.

Јован Дучић - Акорди

Слушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Често све стане, још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шумом, мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше -
Дуж целог поља ... Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

субота, 11. фебруар 2012.

Јован Дучић - Падање лишћа

Корачаше нема, хладна поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни. Нас тишташе тио
Исти јад без суза и бол истоветан.

Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.

И кад у то вече што се већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И сваки тај пољуб смрт једне минуте.

Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.

петак, 10. фебруар 2012.

Јован Дучић - У сумраку

Одвела ме туга и мисли злослутне
У поље, далеко. Трава пуна росе.
Тужно стоје врбе изнад воде мутне,
Хладни ветри мрсе зелене им косе.
На западу негде полумртав блеска
Угашеног дана задњи бледи пламен.
Нема је нада мном ширина небеска,
Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен.

Ево једно гробље. Ту леже сељаци,
До суседа сусед, другар до другара;
А док се у своду бришу задњи зраци,
Побожно капела стоји крај њих стара.
И доле у селу задњи огњи згасли -
Ноћ, и ту се спава... А ко сабласт чудна,
Међ гробљем и селом још кривуда стаза,
Сва бела и гола, кратка, вечно будна.

четвртак, 09. фебруар 2012.

Јован Дучић - Сунцокрети

У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...

Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало -
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."

С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.

Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене -
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.

Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

Сунцокрети

Песма Сунцокрети припада циклусу Вечерње песме па су и садржина песме, њен емоционални тон и смисао у складу са насловом циклуса. Сунцокрети у овој песми добијају троструку симболику:

• светлост као извор живота,
• тежња ка висинама и пространствима,
• тежња за идеалима.

Избор сунцокрета за наведену симболизацију није случајан: у његовом називу је органска веза ове биљке са сунцем - како се по небеском своду креће сунце, тако се окреће (за сунцем) цветна глава сунцокрета, која, обасјана сунчевом светлошћу, сјаји бојом злата. Када сунце зађе, глава сунцокрета се спусти "погледа" упрта у земљу. Ноћ је за сунцокрет мировање, одсуство светлости, одсуство живота. Он чезне за јутром и за сунцем, и свако спуштање ноћи за сунцокрет је претња и извор страха, стрепње и туге.

У првој строфи је предочена слика сунцокрета који "немо прати неба блудње" док су у њему скупљене "све жеђи овог света, сва неспокојства и све жудње." Он је, дакле, оличење жеђи свега живог за светлошћу, топлотом и пространством висина, али је, природно, и оличење свих немира и неспокојстава који обузимају живи свет. Исказ је у овој строфи неутралан, глас лирског субјекта се не осећа.

Друга и трећа строфа представљају посебну садржајну и смисаону целину: у њима проговарају сунцокрети, "шуме у страху свом од мрака". За њих је све што зари божанство јер дарује светлост и живот; а макар "једна зрака" светлости мера је и цена свију ствари. Све што је у тами, и што макар једном није засијало и што не гледа у висине, обележено је проклетством.

Четврта строфа је метафорична слика сунцокрета: они су "с истока краљи", обучени "у тешко злато"; они су "и жреци сунца" који "у час мрачни" вапе за светлошћу и сунцем. У овој строфи је остварена равнотежа светлости и таме, радости и туге.

У петој строфи се појављује лирски субјект својим исказом: "Те тужне очи сунцокрета у мом су срцу отворене". Мрак и сенке се тихо спуштају, сунце је далеко "на крај света", сунцокрети су тужни.

Шеста строфа поново уводи превагу светлости над тамом:

Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

Овде је успостављен паралелизам прве и шесте строфе:

1.Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
6. Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

Смрт сунцокрета је само привид: у њима је сакупљена сва енергија сунца и светлости, све жеђи и жудње и сва жарка сунца. Поента је у неуништивости живота и жудње, у неуништивости свстлости и њене енергије скупљене у злату сунцокрета.
Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III