уторак, 27. децембар 2011.

Јован Дучић - Поезија

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Дучићев ларпурлартизам

Јован Дучић је књижевно образовање стекао у Швајцарској и Француској и прихватио идеје парнасизма и симболизма. Зато се и догодило да је убрзо по повратку у Србију раскрстио са својим дотадашњим певањем, одрекао се песама написаних до тридесете године живота, и кренуо новом песничком стазом европске поезије. Тај свој заокрет Дучић ће образложити песмом Моја поезија 1904.
Он жели да његова поезија буде: Мирна, хладна, лепа горда, тужна, чедна, равнодушна. Свим овим епитетима смешта поезију у посебан свет, по страни и изнад стварности свакидашњице.

Мирна: смирена и суздржана, као "бледо тихо девојче што снева".

Хладна: у епитету мирна присутна је хладноћа мрамора, која је појачана паралелно постављеним епитетом у поредби "хладна као сена"; мирној песми је својствена емоционална хладноћа и уздржаност, незаинтересованост за свакидашња овоземаљска збивања - "пусти песма других нека буде жена, која по нечистим улицама пева" ситном свакодневном свету заводећи га својом песмом.

Лепа: песма мора да буде лепа како би се свидела сваком а лепота је први и основни услов јер без тога нема ни песме.

Горда: лепота јој даје право да буде "одвећ горда", а гордост је спречава да живи за друге; она је изнад свега уобичајеног и свакодневног, има свој свет, сама себи је довољна - песма ради песме, поезија ради поезије, основни је смисао песникове тежње.

Тужна: песма је окупирана сопственом тугом тако да нема потребе да теши оне који страдају; песма не треба да има намеру, не сме да има неки друштвени задатак попут социјалне песме која је ангажована у људској борби за опстанак; њена туга је специфична: смештена је у изванстварносни света и не задире у животно и људско - она нема ни зрачка топлине јер извире из самоће, мирноће и хладноће; тиме се свет ове поезије затвара у љуштуру самодовољности.

Чедна: песма је чиста, неискварена, неупрљана поступцима који немају везе са лепотом и уметношћу; чедност јој не дозвољава да води "гомиле што нагле" попут борбених родољубивих песама које су усталасавале масе и водиле их у борбу; песма је изнад те животне стварности, далеко од арене живота.

Равнодушна: све споменуте особине чине поезију равнодушном према свему што је свакодневни живот обичног света; она - нежна, ваздушаста и снена - лебди у својој лакоћи и неухватљивости, дижући се у господствене сфере далеког, тајанственог и недостижног за обичан свет.

Песма "Моја поезија" је програмска песма у којој су песничким средствима изложена Дучићева схватања поезије, њене функције и значај. У суштини песниковог погледа на поезију је ларпурлартизам - уметност ради уметности, поезија ради поезије; песма мора искључиво да служи уметничким циљевима (лепоти), а не друштвеним или политичким. Она означава Дучићев раскид са дотадашњим певањем и окретање парнасизму и симболизму.

Станиша Величковић
Интерпретације из књижевности III