понедељак, 17. август 2015.

Јован Дучић (1874 - 1943)

За разлику од Алексе Шантића, "највећег поклоника завичаја и родне груде кога је наша поезија дала" други херцеговачки песник и његов друг из детињства, Јован Дучић (1874 - 1943), био је опседнут "великим и умним Западом". Рођен је у Требињу, трговачку школу завршио у Мостару, а учитељску у Сарајеву и Сомбору. Након дипломирања (1893), као учитељ је радио у Бијељини и Мостару. Већ 1899. године напушта Мостар и одлази на студије у Женеву, да би по њиховом окончању (1906), дошао у Србију, ступио у службу у Министарство иностраних послова, а 1910. ушао у дипломатију. По избијању Другог светског рата одлази у Америку где и умире 1943. године - посмртни остаци су му тек 2001. године пребачени у родно Требиње где је по други пут, уз изразе највећег поштовања, и сахрањен.

Дучић је један од ретких наших уметника код кога се у педесетогодишњој уметничкој каријери константно региструју развој и усавршавање. Управо зато је и у праву Зоран Гавриловић кад на почетку свог рада о овом нашем песнику бележи како је управо он "моћно развио нашу поезију и уздигао је на висину на којој никада дотле није била".

У том дугогодишњем стваралачком напору могу се регистровати три развојне фазе које га битно карактеришу: прва, временски везана до одласка у Женеву у којој се као следбеник Војислава Илића развија у оквирима "домаће песничке традиције", и која се слободно може назвати војиславовска; друга, која временски траје до Првог светског рата, парнасо - симболистичка, у којој се развија под искључивим утицајем француске поезије и у којој прави радикалан раскид с првом фазом, и трећа, или пост - симболистичка која почиње од краја Првог светског рата па траје надаље - до самог краја - у којој упознајемо Дучића у пуној и правој мисаоној и уметничкој зрелости.

Оно што се код Дучића да одмах осетити јесте непрестани и увек додатни напор да се буде на висини задатка и тежња ка стваралачком савршенству. Та амбиција, ма колико и људска, и уметнички била и оправдана и разумљива има и својих недостатака који се код Дучића, пре свега, рефлектују у "пренапрегнутости" језика и тежње да се у сваком тренутку, па чак и код савршено безначајних ствари "види нешто изузетно, судбинско". Управо зато код њега је присутна одсутност конкретног и непосредног, а управо је то оно што најмање погодује љубавним и родољубивим песмама - ономе што чини бит традиционалног српског песништва. Зато код Дучића нема ни конкретне жене, ни конкретног љубавног доживљаја, његова је љубав апстрактна до нестварности, измишљена - присетимо се само Заласка сунца. Али, иако чак и таква, љубав је ипак основа, "извор и утока његовог певања", успркос меланхоличном, сетном и суморном расположењу.

Но, насупрот чињеници да је његова љубавна поезија много хваљена, да је својеврстан "фатум, надмоћна сила" којој се и он немоћно приклања, и насупрот изричитом подвлачењу Јована Скерлића да је "љубав главна, и искључива преокупација" Дучићева чини се да је Миодраг Павловић више у праву кад каже да "љубавна поезија Дучићева (...) спада у слабији део Дучићева стварања".

Оно врело, оно извориште у коме му уметничке домете не само нико не спори но их сврстава у највише висове наше поезије ипак је дескриптивност, "загњуреност" у шумове природе, прелазе из дана у ноћи, зоре и сутоне, трептај лишћа и цветање цвећа.

Дучићев опис изражава субјективан однос и прераста у симбол "људског осећања света". Његова је слика препуна интимних људских садржаја. Он бежи од "тачности слике у фактографском и фотографском смислу", замењује је симболом у непрестаној потреби да дочара доживљај предмета.

Бавећи се Дучићевом дескриптивном поезијом Јован Скерлић још на почетку 20. века примећује оно што би се и данас тешко могло спорити: Дучић нема истанчан осећај за прелив боја - он се код њега готово и неопажа, али тај недостатак изванредно надокнађује изванредно развијеним осећајем за шумове:

"Мало који од наших песника тако јако и тако потпуно осећа та треперења звука. Он добро распознаје све могуће шумове, каткада изгледа као слепац који сав живи тим чулом; читави описи нису ништа друго до вешто ухваћен и преведен звук. Он нарочто воли ноћ која се диже и спушта са неким шумом, јер у њеној тишини осећа све могуће шумове, он тада чује зборове, олује, хујање река, роморење потока. Када види пусту цркву, првиће му утисак бити, да је она без гласа и без звона; небеса му немо блистају; ваздух је без гласа, без звука, без јава; вал јеца; мрак је глув; пустиња је нема; за своје песме вели да су ’плач вјетрова у дрвећу голом’, плач јесењих вјетрова који, промукли од бола, дубоко јецају и умиру у јесењем зраку. У ноћи, када умукне свака врева:

Сваки цвијетак, камен, талас, лист са горе,
Звук свој има у њој; сви шапћу и струје...
И мој дух се мрачни јасно у њој чује...

Или:

Мир, тишина смрти. Али испод мира,
Често ко да чујем глас далеког хора,
Тајанственост, страшног у дугој тишини.

То се буди гробље под широком водом!
Почиње оп’јело... Ноћ под црним сводом
Шуми псалме, палећ’ св’јеће у висини."

Постоји, међутим код Дучића једна ствар која, имајући у виду поднебље из кога потиче, у најмању руку изненађује. Реч је о "националном осећању". Он као да нема "довољно осећања" за оно што је изван њега, за појаве од "вишег, ширег, општечовечанског значаја".

Објашњавајући ову парадоксалност, Скерлић полази од констатације да је Дучић песник форме и описа, а не идеја. "Он није у стању", подвлачи овај наш знаменити критичар, "да изађе из себе, у животу види само облике и контуре, он чује само шумове, он осећа само љубавну френезију која после тога остаје, (...) кад хоће да се вине даље, осећа се немоћ, тромост, укоченост, као тежак лет барских птица".

И доиста, кад се детаљније погледају његове песме родољубиве инспирације, из времена балканских ратова и Првог светског, не може а да се не уочи његова "хипнотична успомена" на Душана - попут оне коју је Виктор Иго имао према Наполеону. Душан, цар, царство, застава, победа, слава - то су појмови којима Дучић оперише у својој родољубивој поезији. Нема сумње да му је средњи век и далек, и туђ.

Дучић је песник објективне и наративне поезије. Тамо где су те склоности долазиле до израза презентирао нам је праве поетске медаљоне. Невоља је само у томе што његова развојна линија није ишла ка афирмацијама ових склоности колико их је убедљиво сузбијала. Можемо само наслућивати каквог бисмо песника у Дучићу имали да је ствар текла обрнутим путем.

Мр Рајко Премовић, Голгота Србије 

недеља, 17. мај 2015.

Благо цара Радована - О пророцима

У човековом животу је извесна само прошлост; јер садашњост не постоји, а будућност ће тек постојати. Због такве неизвесности свог живота човек није престајао да разбија врата ћутања на великој и тамној тврђави судбине. Узнемирење и страх на земљи долази само од нечег што човек слути, а увек слути само оно што је страшно. Због тога су и сујевере биле јаче него вере. Вере, као што је хришћанска, почивају на начелима божанске правде, а сујевере се оснивају само на осећањима страха од фаталности; зато су само најсавршеније вере с нешто успеха сузбијале мрачну и необуздану моћ сујевере. За хришћанина је веровање у чудеса значило веровање у чудеса Божја; али је за паганца то веровање значило само веровање у мрачна и фатална чуда у природи, пошто је, стварно, природа за пагански материјалистички свет остала до његовог краја увек у стању хаоса.

Зато је сваки човек пророк, јер по цео дан прориче или себи или другом. Он прориче мало и велико, добро и зло, право и неправо. - Ово ће се догодити, а то неће! У овом ћете успети а у том нећете! - тако шапуће сваки човек на којег наиђете путем, или којег сретнете на степеницама. Ко зна да овај нагон за прорицањем није можда наш најближи додир с Богом. Пола човекових размишљања су начињена од оваквих зидања ни на чему; и оно што људи зову својим идејама, нису у великом броју ништа друго него осећање и такве пророчке опсесије. Најзад, добра половина целе људске енергије иде на прегнућа која су поникла само из химера ове врсте. Људи често своја сопствена прорицања, више него туђа, узимају за готове истине. - Уосталом, авантура је урођено пијанство свих инспирисаних људи, и људи снажних по карактеру или по духу. Свет има природну потребу да увек иде за нечим што јe само наслутио, јер никад обичне стварности нису биле сматране за потпуне среће. Света ватра, то је пламен који осветљава само путеве оних који стварно не гледају куд иду, али  добро знају камо одлазе. - Нико се не може ослободити потребе да верује у чудеса. Кад људи не би веровали у чудеса, не би било великих људских стварања. Најбољи доказ, што је веровање у чудеса више особина моћних људи него слабих. Зато велики људи увек изгледају другим људима манијаци. Они одиста не верују у немогућно, и никад се не осећају слабијим од оног што хоће да постигну.

Проричући себи неку могућност, човек заборави све друго око себе, и свом силином инстинкта иде ка том циљу, скоро затворених очију; и право, као копље бачено у простор. Пронаћи себи циљ, то је пронаћи свој пут у животу и одмерити своје место међу људима: то је истовремено једна човекова духовна моћ и његова морална дужност; јер ко не пронађе свој циљ, тај лута као слепац без очију, или као злочинац без моралног смисла. Међутим, људи све у свом животу остварују случајно; најмање је оних који знају куда иду, и да ли иду путем своје природе и свог талента. А они који су у себи пронашли свој циљ, врло често и стигну да га остваре. Јер између нас и нашег циља постоји једна нерасудна али сигурна веза, пошто ми никад нећемо дубоко пожелети осим оно што истински можемо и остварити; и увек наш циљ стоји у сразмери са нашом крајњом моћи, као да се наша жеља зачиње без нас, у одсуству нашег разума који и није права мера ни наше снаге ни туђег отпора. - Најбољи су докази за ово хероји, јер њихова дела увек превазилазе меру разума. Хероји су  људи изванредни, већ и зато што не знају за највећу људску беду, за страх на свету. Стога легендарни хероји убијају змајеве и аждаје, а и сами историјски хероји, у стварном људском животу, обарају гомиле и народе. Не разумевајући ништа од оног што их премаша, људи нису разумевали ни хероје. Због тога хероји из старе легенде имају оружја по правилу  увек друкчија него сви остали људи, и увек онаква каква им припадају према њиховој снази или величини њиховог циља. Чак најчешће имају она оружја која су сами себи сковали. Ахилу је оружје сковао сам бог Хефест, а опис његовог штита у Илијади спада међу најсјајнија места у тој епопеји. Средњовековни херој Сигфрид иде у своју авантуру против аждаје која чува благо, њу убија а благо осваја; али затим напушта благо да би ослободио девојку Брунхилду што чека у својој огњеној планини хероја ослободиоца, хероја који се не боји чак ни огња. Циљ херојев био је свагда израз највеће човекове судбине. Историјски хероји Александар и Наполеон, бацајући под ноге своје читаве народе и њихова царства, чинили су то верујући да ослобађају некултурне народе и њихова царства од њихове сопствене несреће, и да их воде вишим циљевима.

Људи који верују у своје више судбине, увек верују и да су силнији од свих противника и од свих препона; а само кукавице верују да је од њих свако силнији, и да их све тешкоће премашају. Плашљивци нису обдарени пророчком моћи,  јер у духу плашљивог човека постоји неред. Кукавица и глупак имају то заједничко што је један глуп вољом колико је  други глуп памећу. Ни један ни други не познају основни закон мисли, а то је закон о пропорцијама, пошто све виде без сразмере и у збрци. Због тог је пророчка моћ одлика само храбрих срца и ведрих духова.

Постоје четири велике беде човекове пред животом, и то човековим животом који увек тражи намере и акције, а то су: слабост воље, лична сујета, разочарење, страх од другог човека. Хероји живота за ово не знају, а кукавице живота, напротив, не знају него само за те беде. У здравом и моћном духу је први знак здравља, то је осећање мере равнотеже. Због тога су наше жеље увек у сразмери са нашим духовним и моралним здрављем. Многобројне жеље, то су увек многобројне моћи и још неостварена дела; неостварена али прецизирана  дела. Ко има много жеља, тај има много снаге, а не само много маште или сујете. Престајање жеља, то је пропаст инстинкта и прва смрт човекова. Апатија и смрт, то је једно исто; а  жеља и живот иду нераздвојно. Желети, то је живети. Жеља која је бесна и необуздана, то је већ жеља која је упола постигнут циљ. У битки на Арбалесу се борио млади краљ македонски Александар гологлав, како би распалио у војсци жељу за такмичењем и победничку обест воље, пошто су његове трупе биле малобројне према непријатељским војскама. Шпански краљевић Дон Хуан је у битки код Лепанта стајао на својој адмиралској галији сав у злату као изливен, и са папином заставом у руци, да би међу хришћанима разбуктао жељу за победом, и то закона једне више воље.

Увек победа духа долази пре сваке материјалне победе. Наше су жеље свагда зависне или од наше сопствене воље ако је јака, или од нечије туђе сугестије ако нисмо довољно  јаки. Човек који понови себи своју жељу стотину пута, он затим изгледа сав од ње изграђен, а то је прави пут ка циљу. То је одлазак Сигфрида да продре и у саму огњену планину. Човек зове уверењима и своје фикције о будућим стварностима, пошто човек много мање дугује свом разуму него својим инстинктима. Зато су све дубоке енергије произишле само из  дубоких химера и пророчанских опсесија. Има људи који од почетка изгледају да носе своју судбину као го мач у рукама, и да ништа неће моћи омести њихове планове у животу. Ово  је врхунац духа и воље који постижу само људи дубоких пророчких енергија. Цезар је победио у Галији, а не римске легије; а Наполеон је на Аустрелицу био јачи од обе војске које су се бориле.

 Пошто сваки човек прориче себи и другом, сасвим је у његовој природи да верује и кад други њему проричу. Зато ће прорицања бити сматрана за свете ствари докле траје сунца и месеца. Према томе, и постанак пророка је био један резултат историје људског срца, и духа. Најкултурнији народи античког доба, као египатски и грчки, дигли су били своја пророчишта до највиших религиозних установа. Амон је у Египту прорицао судбине људима и народима као и доцније  Аполон у Грчкој. У Делфе су ишли не само Грци као у средиште света, него и краљеви из Лидије и цезари из Рима. Храмови страшног Бога Сунца у Египту били су изворима највећих мистерија, као и храмови грчког Бога Сунца. Велико пророчиште у Делфима није било прибежиште људи само слабих вољом и нејаких духом, него су онамо одлазиле и славне војсковође, као Темистокле, и велики философи, као  Аристотел. Према таквим пророчанствима, иако једва разумљивим, управљале су се и саме државе; и ма колико сумња била урођена људима, већма него вера, нико није сумњао у делфијска прорицања. Атињани су за време персијске најезде напустили свој град и склонили се на бродове код Саламине да Персијанце дочекају у једној поморској битки, а не у копненој, само зато што је тако тражило делфијско пророчиште. Тако је исто Питија прорекла и да ће слава македонске монархије достићи врхунац под једним Филипом; а тако се и  догодило. Није уопште било античких прорицања која нису и погађала, а о таквим озбиљностима пророчанстава говоре све књиге Херодота и Плутарха. Зато није ни чудо што су Грци имали ништа мање него три оваква велика пророчишта, најпре у Додони, а затим у Делфима и у Самотраки, и сва подједнако света. - Било је и врачева шарлатана, али је било и грчких врачева који су одиста и завек сматрани правим пророцима и тумачима божје воље. - Било је међу таквим пророцима и људи који су прослављани као прави хероји. Паусанија помиње некаквог пророка Агију који је прорекао славном спартанском генералу Лисандру да ће у битки код Егоспотама заробити све бродове атинске, осим десет трирема које ће једино успети да побегну у Кипар, што се за длаку и остварило; а после овога је исти Агија за то добио своју бронзану статуу на главном тргу града Спарте. Зар и Ханибал није поверовао и сам пророчанству Амоновом кад му је оно прорекло да ће умрети у Либији, што је тај херој разумео како ће умрети у афричкој Либији; значи као слободан човек и победилац, а не у једном азијском селу Либији близу Никомедије, као што је одиста и умро, и то бедном смрћу побеђеног. Ни Александар ни Цезар нису ништа предузимали док нису саслушавали врачеве; Александар је водио читаву гомилу таквих аугура, а Наполеон је саслушавао чак и бабе које су врачале у боб. Истина, ни грчки врачеви ни римски аугури нису сматрани светим лицима; први су били само погађачи а други само свештеници. Чак ни јеврејски пророци нису постали светитељима док их нису посветили хришћани, него су у Старом завету били само обичним посредницима између Јехове и његовог изабраног народа.

Многи су велики људи и сами за себе лично веровали да стоје у непосредној вези с Богом, и то не само Мојсије и Нума који су били законодавци, него и Фидија који је био славни вајар. Свршивши код свог Зевса од злата и слонове кости, за храм у Олимпији, кип који је био најпознатије и најславније вајарско дело античког века, уметник Фидија је запитао громовника да ли  је задовољан његовим радом, а Зевс је на ово одговорио скулптору ударивши громом у патос храма, и осветливши на тај начин његов кип радосном небеском ватром. Тако пише о Фидији стари Паусанија.

Али ово су само врачања, а пророчанства су нешто сасвим  друго. Човек носи своју тајну собом као закључан ковчежић или запечаћено писмо. Човек зна за ово откад је постао, и то га мучи и тера у сујеверу. У Аркадији је постојао један бунар  у којем су људи, огледајући своје лице, увек сагледали оно што су тражили да сазнају. И српски херој Марко се огледао у бунару на Шари-планини и видео у води да му нема главе на рамену, по чему је и разумео да ће скоро умрети.

 Четири велика покретача и творца међу људима, то су песник, херој, краљ и пророк. А пошто сваки човек носи у себи елементе ове четири стихијске и необуздане творачке силе, човек је божанствен, рођен од Бога (диогенес), и богочовек. Песник дадне пророку своју лепоту говора, хероју дадне своју веру у славу, и краљу дадне своју љубав за људе. Али је пророк можда збир свију могућности ове тројице осталих покретача и твораца. У једно доба људске историје, пророк је био одиста све ово уједно. Он је једини био већ и законодавац, песник и краљ; Мојсије и Хомер, Хума и Ликург. Пророк је онај који навештава победу добра над злом, победу чистог идеала над рђавом стварношћу, тријумф среће над несрећом, везу између неба и земље. Он кличе војскама да издрже битку до краја, песницима да нађу реч која је синтеза божанске мудрости, краљевима да буду над добром нишчих. Без пророка би свет потонуо у мрак и изгубио пут; и зато је Бог ставио  у њега једну тоталну снагу какву у истој мери немају ни песник, ни краљ, ни херој. Пророци су први указивали на ствари за које су хероји гинули, којима су песници певали, и за које су краљеви стављали на коцку државе и народе. Они су људски дух стално подизали изнад малих срећа и изнад ситних несрећа. Они су највећи сањари и утописти, богоносци и  животворци, гласоноше и предстраже. Њихове личности су увек биле изнад свих историјских  личности, а њихови су животи увек постојали фабулом и митом. Њихове речи нису сматране само за речи највећих мудраца, ни за речи најдубљих визионара, него као највиша поруке с неба, и као највеће тумачење закона божјих.

Пророци су вечити борци за нешто што је више од свега оног за што се боре обични људи, или за које живе народи, а то је за виши закон. Пророци су били борци против идеологије и заблуде, мрачњаштва и назатка, који су у крви и људима. Они су били највећи носиоци божанских завета и откривачи обетованих светова. Многи су пророци веровали и у религиозно братство као најчвршћу везу између оних који владају и оних који слушају. Христос је говорио о оном свету као о вишој стварности, а овај је свет био оставио Цезару. Пророци су били бунтовници против зла више него против злотвора. Христос је говорио да Богу треба дати божје, а Цезару цезарово, и зато римски суд у Јудеји није судио новог пророка као непријатеља римске државе, него га је, кажу, осудио на смрт јеврејски суд само као јеврејског јеретика. - Хришћани су говорили о равноправности међу људима, и били су за слободу робова; али су истовремено говорили и да је свака сила од Бога. Они су проповедали послушност и покорност према јачем, јер  је овај свет споредан а онај други је главни. Апостол Павле је чак проповедао да остане свако онде где се затекао, и да роб и слуга одају господару почаст, јер му она припада. Међутим, сви су подједнако одговорни пред небом. Свети Јустин је говорио императору да Бог тражи рачуна од оних којима је дао власт над људима, али светац не каже и да ли су великаши за злоупотребу одговарали на овом свету. - Лутер, који је био пророк, пренеразио се кад је видео да је његова побуна против папе изазвала у Немачкој сељачки устанак против грофова. Штавише, тад је Лутер, индигниран против. бунтовника, рекао ове занимљиве речи: „Сваки усташ крије у себи пет тирана". Јер је Лутер био скрушен пред владаоцем и онда кад је био највећи бунтовник према папи. Уосталом, овај компромис је можда био и главни узрок његовог успеха у тој борби. - Најзад, хришћанство је било против отаџбине, зато што је она од овог света, а признавало је само једно идеално царство, а то је божје, које није од овог света. Избегавајући овако сукоб са цезарима, хришћанство није никако било револуционарно, бар на иаглед. Одобравало је само дефанзивни рат, мада су све хришћанске доктрине стварно ишле за потпуним превратом тадашњег друштва.

Свагда је земља дала од себе знак радости кад се родио један пророк. У часу кад се родио пророк Зороастер, цела се земља обасјала, реке набрекле као после благодетних киша, шуме затрептале светлошћу и музиком, а звери и пламенови  дошли да чују заповести пророкове. За тридесет година колико је тај пророк обитавао пећину, једна ватра је стално залазила у његов стан, као посланик Ахура-Мазде, чију је мудрост пророк објашњавао свету. Краљ Виспа је и сам примио веру од овог пророка, и ставио своје војске у службу његове свете речи, против Дева, лажних богова, који су онда пустошили Бактријану. - Христоса су објавили анђели и звезде. Пророк Мухамед је био поздрављен светлошћу кад се родио, а истог часа су се и демони стрмоглавили из небеских сфера у црни понор. Козроеса се затресла из основе, палате краља Козроеса препукле, и четири куле на месту сурвале, а света ватра персијска, запаљена пре више од хиљаду година, наједном се  угасила пред првим дахом овог новорођеног детета које је било пророк. Мухамед је сличан Мојсију и Заратустри, пошто  је и он био рушилац идолатрије, као и ова друга двојица. 

Иако су и песници и краљеви и хероји исти такви богољупци, ипак су пророци били једини који су говорили с Богом насамо. На молбу Мојсија, престао је да пада страшан град који је у то време пустошио Египат; и тек кад је, по наредби Господа, пружио Мојсије руку према Црвеном мору, порасло је то море толико да је потопило силне војске фараонове које су гониле Јевреје приликом њиховог изласка из Египта. Доцније је Господ преко пророка Самуила основао и краљевство израиљско. Значи да је било примљено као коначно веровање како Господ дејствује само кроз своје доглавнике на земљи, а то су пророци. - Мухамед је сам себе сматрао слугом једног вишег закона и више воље, али се он називао и божјим пророком. Мухамед је био убог човек, крпећи сам свој плашт и своју одећу, али је био и силан војсковођа, који је сам предводио своју оружану војску. Он спада међу највише животворце међу људима, јер је окупио у једну огромну религиозну породицу сва дотадашња незнабожачка племена, међусобно закрвљена. Ово је учинило да за хиљаду и пет стотина година, откад постоји муслиманство, никад припадници ислама нису знали за ратове међу собом, нити су ратовали ни с другима него само да прошире велике истине пророкове. Није уопште било дозвољено једном муслиману да убија другог муслимана, јер га је чекао иначе вечни пакао, како каже једна сура из Корана, која је пала с неба. У овом погледу, Мухамед је највећи миротворац какав се дао замислити. Само Христос који је први знао за општечовечанску  љубав, превазилази својим човекољубљем арапског пророка. 

Било је великих песника који су били први пророци. Есхил је певао у свом спеву о Прометеју како ће Звес, бог човекомрзац, најзад пропасти, и то пропасти од своје сопствене слабости. Зар песник није овде одиста био пророк? Зевса, човекомрсца, оборио је хришћански Бог који је био човекољубац, и којег се, као таквог, никад више неће до краја одрећи! Хришћанство је највећа победа прометеизма. Прометеј је предак свих античких хероја и предак свих хришћанских мученика; он је оличење творачког људског генија који своје законе доброте ставља насупрот природним законима силе. Прометеј је био прави Христос у грчком политеизму.

Песник и пророк изгледају често једно биће са два лица;  јер песник, дижући се у својој чистоти изнад свих људи, најзад добије уверење о својој мисији међу тим људима. Почните одакле хоћете, од Хомера и Хесиода, који су написали прве свештене књиге грчког политеизма, до Есхила и Софокла, који су написали прве свештене драме. Оно што су били пророци у Јудеји и Арабији, у античкој Грчкој су то били песници. Велики рапсоди Илијаде и Теогоније су били они који су  утврдили коначно грчку религију и одредили боговима њихова места на Олимпу у вези са њиховим занимањем међу  људима. Све до ових двају великих рапсода је грчки политеизам одиста био конфузан, и божанства су живела неодређено и без правог свог родословља; али после ових рапсода је наједном утврђен култ који је затим издржао, скоро без промене, до краја старог хеленског света. Чак и извесне новости, које су дошле фатално после Хомера и Хесиода (нарочито тенденција да се од аморалних божанстава направе божанства која разликују међу људима добро и зло, и према томе им одређују казне и награде, а то је орфизам), било је опет  једно дело песника, који су испевали познате божанствене орфичке химне, те усхићене молитве и религиозне дитирамбе.

И Дантеова Божанствена комедија једна проповед: да се ка срећи иде философијом, а ка савршенству теологијом. То су моралне алегорије изражене највишим религиозним језиком Средњег века: јер пакао има онолико кругова колико, према хришћанској доктрини, има људских грехова. Његов пакао и рај су углавном високе слике идеја Платонових и Аристотелових, и многих замисли Диогена Ареопагита. Данте је уопште био пророчка личност (схваћен и ван своје поезије), а то је као патриот и државник. Није само из гордељивости и набуситости тај велики песник изјавио, кад је био послат да преговара са папом у име флорентинске републике: „Ако ја одем у Рим, ко ће остати у Фиренци; а ако ја останем, ко ће отићи?". Велики песник је могао ово да каже само верујући у своју мисију. Данте, највећа личност Средњег века, има и целим својим поноситим и страдалничким ставом све црте једне огромне пророчке фигуре. - Уосталом, љубав за отаџбину, као и љубав за Бога, задахнула је често велике патриоте правом пророчком инспирацијом, правећи их визионарима. На једном месту каже стари Плутарх да је патриот Катон прорекао све несреће које ће Рим снаћи после његовог времена.

Било је тако и неких великих песника који су постали пророцима својих нација самим својим огромним делом које се временом ставило у средиште националног живота, као нека духовна жижа која је у себи апсорбовала сва друга зрачења. Такав је био и Шекспир, који у својој личности сједињује све што енглеска раса има као свој посебни расни геније; Шекспир стварно везује међу собом све Енглезе растурене по свим континентима, и то већма него што то Енглезе везује и сама њихова енглеска црква или енглеско краљевство. У наша времена су највеће пророчке фигуре међу песницима били Достојевски и Толстој, својом еванђеоском хуманошћу. - За Гетеа су говорили да није живео у свом времену, и да није разумевао ток историје, и да према томе није ништа предвиђао. Међутим, за Хајнеа се зна да је, пишући о Паризу, предвидео катастрофу Другог царства. Али је Шилер неоспорно био једна пророчка природа, јер је био апостол новог  доба за немачки народ. Док је Гете писао своју драму о Гецу од Берлихингена, као конзервативац заљубљен у прошлост, Шилер је, напротив, написао своју драму о Валенштајну у којој се показује као пророк будућности. 

Пророци нису могли постојати а да не буду и сами истовремено песници: они су Старом завету дали песнички језик и високи беседнички тон, зато што су били песници. Без те поезије би крвава Библија била нечитљива као књига, а немогућа као верски докуменат. Пророци који су говорили с Богом израдили су и прикладан језик за себе као посреднике између неба и земље. 

 Пророци нису били само људи који су говорили само о оном свету, него, чак пре свега, о овом свету. То су не само велики моралисти, него и велики политичари. Је ли Конфучије пророк? Несумњиво, јер је пророковао људима срећу на земљи ако буду поступили по законима вишег смисла, које је уосталом он сабрао сам у своје четири књиге. Затим, он сам, као Христос доцније, поставио је себе за модел и морални идеал свима другим људима. Био је и политичар, и то велики, јер већ у првој од његових свештених књига, званој Велико учење, цела садржина је испуњена мудровањем како се постаје добрим владаром и шта је добра влада. Он тражи од краља да сматра државу као породицу, али да зато најпре и сам лично имадне све најбоље породичне одлике: искреност, верност, мудрост, љубав. Ако је краљ млад, треба да има према држави осећај синовљев, а народ ће га волети као што отац воли сина; а ако је краљ стар, треба да према народу има осећаје очинске, и народ ће га волети као што дете воли оца. - Одиста, ако овог источњачког мудраца можете сматрати и пророком, то није једино због дубине његових размишљања, јер би по томе био само философ или песник; али је Конфучије пророк зато што је себе изједначио са својим учењем, и то начином свог личног живота, покушавајући да представља по свему узор најбољег човека на земљи. Такав, одиста, није био израђен лик Епикура, за којег су ипак његови ученици веровали да је оличено савршенство, а којег је и сам стоик Сенека сматрао као бога. Међутим, Епикур је био најубогији и најбољи човек у Атини свог времена. Такав није био до краја изграђен ни Сократ, иако је био племенит, и умро за своје учење поносито као светац за своју веру. - Такав је после Христа био само Мухамед који је направио једнобожачким Арапе, сурова племена која су дотле убијала чак и своју децу да умилостиве своје немилосрдне богове. Учећи варварска пустињска племена о једном Богу, који добре награђује а зло казни, Мухамед је наметнуо том народу један дотле непознати смисао о човечанској дужности. Најзад, Мухамед је као пророк добро изграђен, зато што је својим сопственим животом посведочио дубоки морал својих истина.

Мојсије, који је младићем живео на двору силног фараона Рамзеса II, извео је из Египта прогоњене Јевреје после пет векова њиховог боравка на обалама Нила, и по томе би Мојсије био само један херој ослободилац. Али је он у пустињи Синаја први открио Јехову, и наметнуо затим ту једнобожачку идеју Јеврејима који су до Синаја дошли с њим као непомирљиви многобошци, и затим наметнуо им и десет божјих заповести, примљених с неба. А по овом је Мојсије пророк. Истина, Мојсије је направио свог Бога по облику фараона, чију је безграничну и апсолутистичку силу и сам познавао живећи у Египту. Он је први сазнавао његове намере, као пророк, а спроводио те намере као свештеник. - Али и као државник. Извођење Јевреја из Египта било је једно политичко дело. Мојсије, отишавши из Синаја на Јордан, ишао је тамо већ као државник, да освоји Ханан, обећану земљу, с разлогом  да то чини што треба створити прву државу. То је држава у којој Јехова треба да имадне свој култ у свом изабраном народу.  - И наследник Мојсијев је наставио ту мисију, ратујући против небројених јудејских краљева као против многобожаца, који су у Ханану приносили жртве убијајући своју децу пред Богом, једним правим дивљачким божанством. - Зато, дакле, ниједан пророк није био једино моралист ни само објавитељ новог божанства, него и политичар и државник. Црква и  држава су биле одувек нераздвојне као тотална организација духовног и материјалног живота човековог.

Пророци нису били свагда и потпуно оригинални творци, творци на начин песника. Све њихове доктрине су постојале већ много раније, било у савести самих њихових народа, или неког блиског људства. Ни Конфучије није ништа ново створио, него само сабрао многобројне моралне норме које су већ на две хиљаде година пре њега представљале етички идеал тог људства. Стари су Грци све своје идеале сматрали науком о усавршавању, а грчка мудрост је значила збир свих тих великих начела. Мудрост, али не религија, коју су до краја задржали сујевером и бајком. Тако је исто и Конфучије, и то много пре њих, потпуно искључио Бога од сваког мишљења у његову науку о савршенству. Уосталом, ако пророци нису свагда били ни главни творци свог учења, ни посланици божји, они су увек били инкарнација своје проповеди.

Пророци су увек били људи своје расе, патриоти своје земље, највећи заточници своје цркве. Христос је одиста најмање изгледао расни јеврејски човек, а зато можда није чудно ни што је био противник патриотизма. У својој скромности, никад нисам до краја веровао да је Христос био јеврејске семитске расе, мада је био припадник цркве Јеховине. На једном месту каже и Ренан да је Палестина у то време имала јаке слојеве разних народа друкчије крви: Сиријаца, Асираца, Грка, и Филишћана који нису били семитске расе. Христос је био чак личност која се не даје ни замислити у јеврејском светлу; његов је Бог сасвим друкчији него Јехова, а кад је покушао да измени Синагогу, он је њу само разоравао. Истина, Јехова је био неумољив Бог пошто је био Бог Ослободилац свог народа из египатског ропства, значи командант својих војска. Он их је водио против многобожаца, према којим нема милости: као против Ханана, где је постојала свештена проституција, оргије при обредима и родоскрнављење. Неоспорно, Јевреји су једна од највиших раса које су постојале под сунцем: јер су Заповести Мојсијеве основа целог данашњег морала, примљене из Јеховине руке, због чега је добила Синагога и њено светло место у односу људства са небом.

По својој љубави за Бога, место страха од Бога, Христос има изглед античког Грка; по свом мистицизму, имао је изглед јеврејског пророка, говорио је као Месија и богочовек, какве Грци нису познавали. Али као личност, значи као срце, и као први носилац општечовечанске љубави, а не националне на начин јеврејски, он је хеленски човек. Ако је и један велики краљ, Александар Велики, био пошао да створи једно општечовечанско царство, и то је био сан једног грчког човекољупца. - Зна се да су сви становници Палестине морали веровати у Јехову, зато је и Христос припадао тој вери, можда вери једне расе која је лако могла бити потпуно страна његовој крви. Поезију љубави и доброте коју је овај пророк проширио по целом човечанству није могао осетити човек с атавизмом Старог завета. У Христу је пуно хеленизма; а ко зна  да то није био глас крви, пошто његова доктрина није поникла из једне учене главе него из једног великог срца. Зато није чудо ни што се дуго у грчкој Александрији измиривала вечна човекољубива философија хеленска са хришћанском љубављу, чему извесно треба захвалити што је хришћанство тако оплемењено и прилично очишћено од оријентализма допрло до нас. Хришћанство је рођено у Синагоги, али као реакција на њено учење, и као јерес према Јехови, а примило је много и од будизма које су проносили аскети. - Христос је несумњиво Богочовек, већ и зато што га досад за две хиљаде година највећи и најпросвећенији народи сматрају за таквог, али је његово учење, за људе који нису само теолози, ни само историчари, ни само верници, још и један резултат расе и крви, за коју можда могу мислити научници према конкретним документима, ако их има, а сасвим друго осећати песници према доказима душевним и духовним. Христос је по свом начину говора и својој инспирацији љубави био већма антички Грк него савремени Јеврејин. 

петак, 06. јун 2014.

Благо цара Радована - О краљевима

У сваком друштву од десет лица, има једно лице које је краљ и једно које је луда. Због првог се удешавају сви разговори, а на рачун другог се сви смеју. Инстинкт владања је, стварно, урођен сваком човеку; и свако се бори да би потчинио физички или надмудрио духовно другог, како не би био остављен на туђу милост. Код најјачих постоји потреба да завладају множином људи и величином броја ствари. Скоро је заслепљујућа потреба владара да истовремено загосподаре људима, стварима, морима и животињама. Појединци су стављали на коцку целу велику отацбину, и све своје саплеменике да би само они стали на чело других. Агрипина је сазнала од астролога да ће њен син Нерон постати владар али да ће њу убити, и она је одговорила: „Нека он само постане краљ, па макар и мене убио. Тако и после својих пораза, није Наполеон мислио ни на своју славу, ни на свој живот, него само на то да ли је осигурао своју династију. Историја је препуна злочина који су долазили из ове свирепе лакомости да један човек завлада другим. Папе су, поставши владарима, постали тровачи. Александар VI је приредио банкет да отрује госте вином свог сина Чезара, и том приликом отровао и себе.

Владари су или богомдани или случајни. Према томе се деле на творце и рушиоце, мудраце и лудаке, свеце и вампире, очеве и очухе, паразите и издајице. Али на хиљаду владара би се могло набројати на прсте оних који су били срећни, још мање истински вољени. Од свих људских благодети, извесно је најмање владати гомилама које су саздане од толико рђавих људи по инстинкту, злих из користољубља, глупих по природи, слепих због страсти. Уображена је била срећа највећих цезара да живе у затвору своје палате на Палатину, окружени копљима као разбојник, и шпионима као издајник. Најчешће су им несреће долазиле од оних који су их чували; а свагда је било више шпиона који су уходили њих него друге због њих. Редовно су имали оно друштво које им се само наметнуло, а никад оно које су сами изабрали. Кад су били с другим људима, били су свагда с горим од себе; а ако су се таквих људи клонили, они су живели затим међу фантомима самоће који су били опаснији саветници него и најгори људи.

Хиљаде породица биле су увек везане интересима за његову личност, и напуштале га чим се јавила опасност за њега као владара. Утицај жена био је више фаталан него срећан. Непотизам је била једна од највећих њихових беда, у духовном више него у материјалном погледу. Самим стицајем прилика, цезари су окружени људима који никад не говоре истину, или бар не целу. Они виде около себе и пред собом само две врсте људи, а обе врсте скрушене и ничице погнуте: једне који увек нешто моле, и друге који увек неког клеветају. Живећи изван живота осталих људи, они живе од оног што им се каже; и зато познају свет само кроз друге, и преко других. Нема начина да познају ни праве пријатеље ни праве непријатеље. Отуд је било много њих, чак и најбољих, који нису трпели око себе никог другог него ласкавце. Поштени дворанин у Версају, песник Боало, говорио је да се најзад и са Лујом XIV није имало шта говорити чим би се престало са ласкањем. 

Људи су свагда били неправедни према краљевима. Сваки закон људи сматрају за насиље, а владара су увек сматрали као првог насилника. Чак и еванђеља и Коран су ширени огњем и мачем, иако су били закони љубави. Зато су стари законодавци Нума и Ликург објављивали да су своје државне законе примали с неба. Тако је радио и Мојсије кад је донео са Синаја највиши декалог, законе љубави и поретка међу људима. Нема народа који је један режим признао да је добар; а ако је признао, то је само кад је тај режим био прошао, или кад је дошао други који је увек изгледао гори. Кад је Солон, први законодавац атински, дао отаџбини своје законе који су били највећа политичка и друштвена реформа грчког света, он је одмах после тога напустио своју земљу док се људи навикну на њихово поштовање. Он је отпутовао на ушће Нила да код Канопе разговара с египатским философима Псенофисом из Хелиополиса и философом Санкисом из Санта. Људи су по својој природи противници дисциплине и реда и непријатељи сваког рада и напора. И најбоље и најхуманије ствари су људима морале бити наметнуте лукавством и насиљем. Исти овај Солон се једном доцније направио полуделим да би смео противно једном пропису изаћи на агору у згодном политичком моменту, задобити своје суграђане за један користан рат. То је да од Мегарана поново освоје освојену Саламину која је била пре тога повод тешких пораза, толико да је било смрћу забрањено ко о новом рату буде говорио.



Сваког човека одвећ силног други људи сматрају тиранином. За обичне памети сила и насиље иду напоредо. Сви они краљеви који владају вољом народа, и кад су били најбољи за своју земљу и грађане, не одржавају се љубављу него силом. Ово одведе често у тиранију, ако такав сукоб између притиска и реакције (механичког закона који је у основи свега у природи и међу људима) дегенерише у непријатељство. Због овог разлога и многи властодршци нису волели разумне људе, јер су им они изгледали најопаснији. Говорећи о Цезару каже Плутарх да исти Цезар није мога трпети Касија и Брута, али је делио власт са пијаницом Марком Антонијем јер није стављао у засенак, као што је Сенека најзад омрзнуо Нерону а Платон омрзнуо Денису. Страх од умних људи је у природи човековој, као и страх од свега и што је одвећ моћно и што нас премаша. И Христос је мрзео скрибе и фарисеје, а то је значило мудраце и интелектуалце, а волео је рибаре. - О тешкоћама да се влада људима говори и Ксенофонт већ у првом чланку своје Киропедије. Он каже да су увек једне узурпаторе обарали други узурпатори, и да се зато свет много чуди онима који су се бар за кратко време могли задржати на власти. Човек, каже Ксенофонт, ни у кући својим млађима не зна заповедати; међутим, животиње хоће да иду за онима који се о њима старају, а људи неће; и животиње пасу на оном месту у пољу где их чобан одведе, и слушају шта им се забрањује, и никад се стадо не побуни против чобана, него му  још даје и све користи које им он тражи. Ако су животиње зле, каже даље атински философ, нису против свог газде него против страних људи; а људи се, напротив, буне баш против оног који хоће да њима управља и њихове ствари у ред доведе. Ксенофонт најзад каже да је зато дошао до уверења да не постоји никаква животиња којом је теже управљати него човек.

Стари Грци никад нису били у стању да остваре велику  државу ни нацију. То је најпре зато што су велику државу сматрали азијским типом монархије, налик на огромно Персијско царство где се нико међу собом није разумевао, и због чега је пропало; а о грчкој нацији није могло бити говора у земљама где је већина робова које ниси сматрали људима. Платонова идеја о држави, то је полис са 5.040 становника, који на челу има философа, а где су заједничке жене и имања. Број житеља не сме никад прећи горњу цифру, и зато је било дозвољено да се новорођена деца изложе и напусте ако запрети опасност од претераног прираста. Ово је држава без грађанске слободе, без имања и породице, чији је циљ само усавршавање духа и улепшавање тела, а где је сва власт у рукама мудраца који је, сасвим природно, тиранин. Тек Аристотел тражи социјалне законе. Диоген и Кратет, киници, одричу чак и државу и отаџбину, и називају себе грађанима космоса. Али је интересантно да је Атина, у своје најбоље векове, била демократија у којој је краљ, архонт, био више цереморијална личност која се губила у животу и историји иза правих шефова државе, а то су шефови двеју партија, народне и аристократске. Нико не помиње данас атинске краљеве за време четрдесет (?) година Периклеовог владања републиком. Истина у то време држава још није била предмет философије него тек после Пелопонеског рата. Велике разлике између атинске демократије и спартанске учиниле су од Атине и Спарте два различита менталитета, који су најзад одвели у грађанске ратове, разорили Грчку, и припремили римску окупацију и пропаст грчког генија. - За време Перикла је његов савременик Ксенофонт могао и сам да се увери како је теже владати људима него животињама. У самој Атини су први људи некад као Темистокле, Кимон, Тукидид, Алкибијад и најзад тај исти Ксенофонт, била за спартански аристократски режим, Ксенофонт је у Спарту послао био и своје синове на науке, а Алкибијад се био примао неке врсте спартанског амбасадора у својој сопственој земљи.

Од краљева се тражи увек више него од ма којег другог човека. Он мора бити истовремено војник, политичар, државник, салонски и друштвени човек. Мора разумевати све што се ради, говори и пише. Не сме дозволити да га други човек превазиђе ни умом ни храброшћу. А од тога нема ништа теже. Нарочито је тешко краљу сакрити своје недостатке; можда у овом и лежи сва судбина једног владара. - Владар може бити политичар или песник. Политичар не разуме човека него гомилу с којом једино и рачуна и оперише; а песник не разуме гомилу која је за њега нешто конфузно, и хаотично и плитко, због чега се он радије удубљује у јединицу и њене небројене детаље. Било је философа који су били нарочито бирани за дипломате, као Корнеад за посланика у Риму, код Сената, или Данте за посланика у Риму код папе, или Шатобријан и Дизраели у ново доба. Али није било философа који је умео бити мађионичар гомиле. Гомила је увек у стању  лудила; човек долази до памети и свести само кад се издвоји из масе. Гомиле и не живе од идеје него од страсти. Зато су модерне крљеве само устави и парламенти ослободили од одговорности и нарочито од мржње гомиле. Апсолутни владари старог доба били су силни али нису били срећни. Нарочито њихово непознавање гомиле која је у старом Риму била двострука (народ и војска) било је извор свих њихових катастрофа. - Видео сам у пољу чобанина који је у свом великом стаду распознао сваку своју овцу посебице; чак је знао којој припада јагње, што је право чудо од памћења и посматрачке моћи. Имао сам чак и једног пријатеља који је волео лепе кокоши, и у свом кокошињцу их је увек имао најмање по дваестину; и не само да је свакој дао њено име, него је знао и која је од њих снела које јаје. - Међутим, човек збуњује човека; никад човек, и кад је најпаметнији, не верује да познаје другог човека. Зато наш Његош, који је био и песник и владар, каже да је човек највеће чудо другом човеку. Платон је говорио да пас има једну супериорност над човеком што самим носом може да одмах препозна ко му је пријатељ а ко није, што човек никаквим средством не може постићи.

Вођи у народу нису зато никад ни најбољи ни најпаметнији људи, него људи нарочите памети и нарочитог морала. Вођ има памет која друге не засењује и морал који друге не плаши. Вођ, то је човек који влада вољом, континуитетом и тактом. Још кардинал Де Рец је говорио да дванаест векова у Француској постоје краљеви и да никад нису били тако апсолутни као у његово време, јер се централизација Луја XI видела затим и у Ришељеа и Луја XIV. Он каже да у старо доба (Карловинга и Капета) краљеви нису били ограничени законима и шартама као у Енглеској или у Арагону, али је постојао le sage milieu који је био као језичац на ваги између разузданости народа и распуштености краљева. - О том да је занат краљева најтежи од свих људских занимања, и мудри Монтењ то истиче говорећи: „да је тешко одржати праву меру у једној сили тако безмерној. Ни народ није тачан судија у стварима у којима нас се свака појединачно тиче; и да су и супериорност и инфериорност подједнако готове на завист и
порицање.

Једино су философи и песници били праведни према судбини краљева. Философ је дао да га Цезар надмудри говорећи затим: „Мора да буде од мене мудрији човек који управља са тридесет легија. Многи су песници сматрали краљеве како је Данте сматрао папу Бонифација VIII. Иако је овај папа био свиреп и себичан владар, и нарочито и његов лични прогонилац, Данте га је ипак сматрао као католик поглавицу своје цркве и као заменика светог Петра међу људима. Да су песници били суревњиви и осветљиви, како би изгледали данас многи цезари у историји.

Од свих људи великог имена краљ је једини за којег и последњи његов грађанин мисли да има право да га суди, и уверен је да га увек суди право. Краљ је једини човек који се сматра кривим за погрешке других. Уосталом, људи се никад не задовољавају само правим кривцем. Сократ је имао међу својим ученицима два атинска велика племића и млада богаташа, Алкибијада и Критију, који су доцније оба постали политичари. Алкибијада су судили за увреде државним божанствима и за заверу против републике, а Критију су судили што је био на челу аристократске олигархије Тридесеторице коју су Атини наметали спартански победници. Атињани су зато и Сократа сматрали кривим што је васпитао наопако своје ученике; а глумац Мелит и адвокат Анит су мудраца на суду означили као коруптора младежи, тако да су Сократа одиста осудили на смрт људи из народне странке која је после тих времена осам месеци оборила поменуту олигархију.

Због ових насиља гомиле, владари су често глумили као да имају своју директну везу са небом; краљ Нума је слушао нимфу Елерију која је знала све божанске тајне, а млади Нерон је на Капитолу симулирао да му на ухо говори Јупитер чија је статуа стајала иза њега.

Ми најчешће волимо оне које познајемо, и највећма ценимо оне које не познајемо. Многи су се краљеви старали да мудрином за историју сачувају име ако је било сјајно, или да ублаже његове погрешке ако су постојале. Није само велики Александар завидео Ахилу што је имао свог Хомера. Хорације каже да је било и пре Агамемнона других хероја али их ниједан песник није опевао и они су остали у помрчини. Vixere fortes ante Agamemnona... Август је био окружен песницима. Говорили су како у Риму од сјаја књижевног напретка није свет имао времена да мисли на самовољу и насиља цезарова. И сам Луј XIV је сматрао за потребно да имадне свог личног историографа и узео је био за то песника Расина, најславније перо његовог доба, а овај се писац одмах бацио на посао читајући Лукијана, Тацита и Тита Ливија. Али је Расин био неподобан да опише краља, него је могао само да га опева. На једној маргиналији оставио је ову забелешку: „Видим да је историја нешто друго него поезија, јер песник позива у помоћ све богове да опева Агамемнона, а историја описује Филипа само онаквог какав је био. Расинов рукопис о Краљу Сунце је изгорео у једном пожару пре него га је ико био читао. Можда и боље, кад се зна колика је била сујета великог краља. Ко зна и колико би овај Филип био опеван више као Агамемнон него описан као прави Филип. И колико би то дело можда умањило Расина више него што би подигло славног Луја. Истина, не би то Расин био учинио из идолатрије или из страха, него баш сасвим простодушно: јер између највећег краља и највећег француског песника постојало је једно узајамно дивљење које није имало граница. Такав је однос био између императора Трајана и писца Плинија Млађег, од чега је остао Панегирик Трајану, ремек-дело овакве књижевности. Сличан је случај и Тацитов напис Живот Агриколе, његовог таста за којег је овај племенити писац имао најдубљу нежност и дивљење. Ако су многи владари избегавали писце, то је што су се бојали да не прокажу своје мане, и тако оставили у помрчини и своје врлине. Шта је сам Сен-Симон, велики дворанин и писац, учинио за двор Луја XIV, који је остао славан јер су га прославили песници. Краљ је био и одвећ сунце да буде нетрпељив према славама других људи. - Али што је најчудније, Колбер, његов министар трговине, увек главни члан краљеве владе, био је онај који је сматрао да један велики краљ треба да буде окружен само великим људима, и створио владару овакву духовну камарилу.

Жеђ за влашћу је страшнија него жеђ за водом. Колико су стари Атињани просули философског генија да од мудраца, који је стављен осталим људима као узор, направе пре свега човека који не грамзи за влашћу никакве врсте. Историја се одиста не може сматрати борбом белих против црних, ни битком добра против зла, него само јачих против слабих, људи којима су зло и добро биле споредне вредности. Ако је страшна потреба да се избије на власт, још је свирепија потреба да се власт сачува. Још Платон је говорио да ко задобије власт изгуби памет. Ја верујем пре да изгуби срце; знам одиста да сам губио једног за другим своје пријатеље како се који дизао на власт. - Цар Константин, којег је црква посветила и назвала великим јер је престо направио хришћанским, дао је убити свог сина Хриспа и у кључалој бањи угушио своју жену Фаусту. А његов син, император Констанције, уображени теолог, наредио је убиство целе своје породице из побочне линије, својих ујака и рођака, осим двоје деце: један је био сјајни Јулијан Апостат. Све за хришћанску веру. Међутим, овај је Констанције примио доцније аријанство за државну веру, и изазвао свирепи рат између хришћана и аријанаца око истине Христове. Зато не само народ него је и вера служила само у свађи међу великашима. Никад у историји није владао закон над насиљем, јер никад није имао право слаби него јаки. Гомиле иду за војводама а не за мудрацима, кад год је у питању велико решење судбине. Изузетак су чинили само стари Атињани који су за своје војводе бирали само мудраце.

И онде где има само двоје, увек једно влада а други подноси то владање. Малим људима не импонује правда него снага. Сва мудрост краљева је у том да снага његове власти не буде само физичка него духовна и морална. Али су зато мали и слаби враћали само мржњом онима који су над њима вршили своју силу. Нико не мрзи колико роб; песник Езоп је мрзео јер је био роб, а философ Епиктет, који је такође био роб, имао је истинско презирање за гомилу која одиста увек или робује туђој памети или својој глупости. - Одиста, оно због чега је краљ највећма клеветан и најчешће прогањан, то је глад у народу. Народи су увек гладни, или говоре увек о глади. Римском народу, који је од Сената тражио да му се подели жито, Катон каже: „Грађани, тешко је говорити трбуху који нема ушију. Све тираније духа и савести су народи лакше подносили него изглед на глад, а највећи број краљева је страдао од злоће угрожених и гладних. И политичар највећма импонује несебичношћу. Цицерон је био срамежљив и врло славољубив, али је увек имао дубоко презирање за новац, и као претор и проконзул био пример некористољубља и хуманости. То је био један разлог због којег је, и поред свих недостатака, био у своје доба највећа фигура римског Сената. - Само врло просвећени народи када су монархисти, траже да њихова монархија буде стабилна, што значи, између осталог, да има династију која је јака: то значи многобројна породица и имућна кућа. Најмање су снаге имали краљеви феудалног доба. У X веку је Француска била подељена на осамдесет великих имања која су имала на челу своје велико племство, кнежеве и грофове, који су били по снази равни француском краљу, наследници суверени и потпуно независне покрајине. Ти небројни владари, неки моћнији од свог краља, обучени у челик и опкољени тешким зидовима својих двораца, пљачкали су једни друге, убијали своје млађе, не одговарајући никаквој краљевској власти која је била потпуно празна реч; а црква, исто тако богата и моћна, била је деспотскија него племство и имајући снагу да екскомуницира, била изнад краљева. Тек Луј XI, четири века доцније, извршује централизацију земље оборивши једну за другом све ове главне кнежевине и грофовине, сваку на свој начин: кнез од Алансона осуђен на вечну робију, гроф од Армањака посечен, гроф од Анжуја опљачкан, гроф од Сен Пола и кнез од Немура посечени. А други су  у масама бачени у воду зашивени у џакове на којима је написано било: „Пустите да се изврши краљевска правда. Али се краљ стално претварао сиротињом да би народ веровао у његово лично некористољубље. У почетку XIX века биле су најапсолутније државе у Европи Турска и Данска, али је турски народ био најнесрећније грађанство кад је дански народ осећао своју аутокрацију бољом од енглеског просвећеног парламентаризма. Социјалист Сен-Симон то објашњава да је дански краљ био најсиромашнији од свих европских принчева, а султан најбогатији светски владар јер је у својој држави био једини сопственик који је могао да као једини господар узме све од сваког, што заначи да није никад реч о форми владе него о форми својине.

Претерана срећа поквари људе исто толико колико и претерана несрећа. Кад Бог дадне људима сва добра овог света, онда они верују да им Бог више не треба и раде све што је против њега. Ако их гром одмах затим не убије, они су онда сигурни да могу продужити само зло без икаквог јачег страха од опасности, и да је подао човек јачи од судбине. Александар је у Азији био рањен стрелом и тад је рекао: „Цео свет ми каже да сам син Зевсов, али ова рана што боли каже ми: Ти си само човек. Наполеон, који је био толико омађијан славом Александра, после битке на Арколи поверова да је богом послани човек и да има право да од живота тражи све што највеће може дати, и право пошао тим путем. Можда одиста човек мора да има о себи мишљење несразмерно и својој снази и снази других људи па да пође за претераним плановима; потпуно логичан и уравнотежен човек не оде далеко. Можда треба веровати да су народу потребни велики људи али их ниједан народ не треба да често пожели. Мудрост, то је поредак; а мудрост у једном дану ипак учини више добра него што је учинило тог истог дана херојство каквог великог човека. Хришћанство је религија нишчих, и нигде не проповеда култ човека великог и изузетног међу осталим добрим људима. Питагористи су проповедали страх од краљева али и презирање за гомилу. Кажу да не треба мудар човек да остане у краљевом двору дуже него за колико се времена скува једна асперга, а за гомилу су говорили да је у сиротињи подла а у богатству бестидна, и да зато не треба сејати по улици јер је народ увек неблагодаран. А Анахарс је рекао мудром Солону колико се чуди што на грчким скупштинама мудри предлажу а луди решавају.

Од свих народа, талијански народ најлакше сноси тиранију. Цео средњи век су странци пустошили Италију и никад се није народ заједнички побунио против стране инвазије него су и папе и кнежеви правили споразуме са шпанским, француским и немачким краљевима у међусобним борбама и отмицама. Италија је рађала тиране од памтивека и живела под најгорим режимима откад постоји, не мењајући друго него тираније. Можда је једно горко завештање историје да су као највећи државници у прошлости сматрани ови људи: Медичи, Ришеље, Мазарен, Кромвел, Луј XIV, Фридрих II и Наполеон, као да се одиста не може постати великим човеком ако се најпре не оборе закони за мале људе. Сви ови великани су били тирани. И сви су се људи њима дивили. Али нема народа који би их данас себи пожелео. Народи заборављају великим њихова доброчинства али памте њихове грубости и злочине. Забораве и све пороке и разврате али се сећају насиља над животима и правима других људи. Кажу  да су лако опроштене лудости Калигуле и распикућство Хелиогабала, али се памти крв коју су пролили. Никада људи нису праштали крволоштво и кад је оно било неопходно, чиме се показује да је живот човеков највише што други може да му отме или може да му спасе.

Један од најчешћих случајева, и најтежих за владаре, што увек гомила стоји на гледишту: какав краљ, таква влада и такви политичари. И обратно. И то не само у доба апсолутизма него и у доба слободних избора. Народи који за свашто чине одговорним краља или су некултурни или морално непотпуни. Било је чак народа који су вековима мрзели и прогонили краљеве. Такви су били Римљани који велики део своје пропасти могу да припишу овом инстинкту да стварају краљеве да их после убију, чему је извесно узрок нетрпељивости међу великашима, значи аристократски систем друштва. Сваки краљ који се хтео наслонити на народ против великаша изазвао је сукоб са patres и са боговима. Први краљ, Ромул, био је убијен за време једне пољске свечаности нарочито за то приређене. Други краљ, Нума, умро је код куће јер је био у служби патриција. Трећи, Тарквин, пријатељ плебејаца, погинуо је од племства. Четврти, Анк, полукалуђер, умире мирно код куће. Пети краљ, Тарквиније, био је убијен. Шести краљ, Сервије Тулије, пријатељ плебса, био је задављен на степеницама Сената. Седми краљ, Тарквиније II, крвави непријатељ патриција, аутократ, противник Сената, био је свргнут и оборено краљевство. Доцнији цезари су били у сталној борби са Сенатом и нису се смирили док га нису омаловажили, чиме су потресли све основе државе. И кроз цео средњи век папа и малих владара талијанских, видела се иста нетрпељивост за тиранина и кад су покорно трпели тиранију. Одиста, цела историја то је смена једне тираније за другом: борба између јаких за њихов рачун. Народ је увек био средство за рачун поглавице или великих породица. У XV веку су папе радиле све да униште велике фамилије у Риму које су биле врло богате и моћне, јер је цела околина Рима припадала њима, а по свим путевима биле су кондотјерске чете двеју породица, Орсини и Колона, главних поседника римске кампање. Ришеље је тако исто радио против великаша, великих поседника у Француској, који су били изванредно моћни, сасвим као некад Луј XI. У наше време рушили су велике породице у својим земљама и Пашић у Србији и Венизелос у Грчкој.

петак, 04. октобар 2013.

Благо цара Радована - О херојима


(Одломак)

Сваки човек је херој. Још и више: сваки је човек херој у много случајева; чак и већма него једном дневно. Није човек херој само кад свој живот ставља на коцку, него је он херој и у небројеним малим случајевима племените храбрости. Али обично херојем називамо човека који сав жртвује себе за добро других; а такав човек је за старе народе био божанствен. Постојао је култ хероја као виших бића, чак и пре него што је постојао култ богова као бесмртних бића. Питагористи су били поставили хероје између богова и људи, и као посреднике између неба и земље. Највеће почасти су припадале Богу, организатору свемира, а одмах затим боговима који су највећа бића на свету, и која излазе из њега, као прва после њега, бесмртна и њему слична, и који су његови сарадници у организацији ствари. Али на трећем месту, после богова, долазе хероји, који су примили снагу од највећег бића, и зато не могу бити одведени у зло. Они окружују Бога као хор; вечно су добри и вечно озарени. Тек на четврто место долазе људи, који су мањи од богова јер су смртни.

- Херакле је направио дванаест чудеса која су сва учињена за добро људи, и зато је Херакле највећи херој античког света. И Тезеј и Белерофонт су исто тако хероји ослободиоци. - Наш је Обилић херој ослободилац, дакле, херој свештеног карактера. Сви косовски хероји су истог рода. Код Троје ратују све ахајске војске, и цео грчки свет и сви грчки богови, због једне лепе Јелене; рат између Тебе и Фокеје био је исто тако због отмице лепе Тебанке Теано; а између Фокејанаца и Киреанаца због лепе Мегисте. Међутим, на Косову се бију војске српске за идеју небеску против идеје земаљске. На Косову су се бориле не само две војске, него и две идеје: европска против азијске, хришћанска против нехришћанске, идеја права против идеје силе. Лазарево царство небеско, то је идеја о слободи. Да се наша војска одмах покорила Султану и Антихристу, то би била победа земаљског царства над небеским. 

Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божaнства зла, Бог против Сотоне, правда против неправде. Херојство и храброст нису једно исто: храброст може бити без херојства али херојство садржи у себи обоје: и храброст која је слепа сила природе, и идеју која је силa свесног и доброг генија. 

Има момената кад многе и највеће одлике човекове постану излишне, а кад живот тражи од човека само снагу железног карактера. Има и момената кад се више не мисли како ће се живети, него у каквој ће се лепоти умрети. Херој је пре свега карактер. Инстинкт за живот, који је урођен човеку, постане у њему мањи и слабији него човекова љубав за идеал, која, међутим, човеку није урођена, него само створена историјом. Има људи који се не боје смрти, јер немају идеју о смрти; или који умиру лако, јер су очајници; или погину својевољно, јер немају осећање љубави за живот. Зато се умире често без великог бола за животом, мада је љубав за живот усађена у инстинкт. Храбрости су зато разноврсне. Има људи који су храбрији пред смрћу него пред животом. Има и људи који радије умру за једну заблуду, него што хтедну да живе за једну идеју. 

Има дакле хероја и хероја, а има кукавица и кукавица. Нико није до краја ни једно ни друго. Према томе херојство не значи храброст тренутног прегнућа, него неограничена преданост идеји. Ово може бити идеја о отаџбини, или идеја о вери, или идеја о друштву, или, најзад, идеја о својој породици, домаћем миру, љубави за једну жену. Али човечанство зове херојима само оне велике духове који су умрли за највиши смисао о добру, а то је идеја за коју се боре његови сународници. Ово је најчешће идеал о отаџбини и вери. Наш херој Лазар је један од највећих и најлепше изграђених хероја човечанства, зато јер се борио за тај двоструки идеал који је он звао небеским царством.


- Постоји разлика између идеала и фикције, за које људи умиру често са истом лакоћом. Идеал, то је једно сазнање о највишој истини; а фикција, то је само пуста машта. Ка идеалу се иде памећу и науком, а ка фикцији се иде страшћу и перверзијом. Херој умире само за идеал. Зато храброст мора да има племенит и несебичан циљ да би се звала херојством. Само је таква храброст свесна и божанска; а друкчија храброст је само несвесна и животињска сила. Српски је херој Лазар који гине за веру, и Милош који гине за своју војничку част, и Марко који умире од замора што се целог века борио бранећи нејаке. Херој хришћанства је мученик.

Храброст, и кад је највећа, није дакле довољна да се назове херојством. Има људи неизмерно јаких, али по мрачној и бруталној сили, а не по свесној идеји. Највише је храбрих по атавизму, свирепости, сујети, болести, чак и по војничком васпитању. У једном јуришу на тврђаву, гину јуначки храбри људи свих ових категорија. Међу свима њима усамљен гине само онај херој, који има дух омађијан једино победом неке идеје. Поред њега пада човек који у том јуриши гледа само победу силе веће над силом мањом, а не силе више над силом нижом. И поред овог гине човек који из личне сујете убија, или пада убијен чак и против непријатеља који се боре за виши идеал правде.

Херој не убија за своје задовољство, ни из личне освете, ни из личне сујете, него само из љубави за идеју правде и за добро других људи. - Наш херој Лазар је постао идеал народног хероја тек онда кад га је песник опевао према оваквом идеалу. Иначе, историјски, кнез Лазар је био само свирепи човек феудалног доба, себични господар, неумитни владар. Победивши војводу Николу Алтомановића, свог великог противника, отео му  је Ужице, а њега је ослепио. Али доцније, жртвујући свој живот и своју државу на Косову за небеско царство, постао је херој за идеале народне, најпопуларнијим владаром историје, и, најзад постао је светац, као што би у античко доба постао такозваним полубогом. Тако небо враћа земљи оно што она чини за победу светлости над мраком. Река Дирас је изашла из земље да помогне Хераклу да расхлади своју рану.

Као што су одувек народи имали потребу за божанствима, тако су имали и за херојима. Људи су имитирали хероје, грамзећи за њиховом славом. Било је случајева да су они претварали хероје у богове, као Зевса, али и богове у хероје, као Херакла. Херој је био, по правилу, посредник између бесмртних божанстава и смртних људи; али су и сами хероји полубожанске лозе, јер је увек био какав бог њихов отац, или им је мајка била нека богиња. Истина, хероји су умирали, али затим живели својим загробним животом на Острву Блажених. Неоспорно је да је сваки град славио најпре свог земљака хероја, пре него хероја каквог другог града, као што би у нас у Прилепу славили хероја Марка, а у Тополи хероја Карађорђа.

Када се какав грчки херој враћао као победилац у свој град, онда га његови земљаци нису примали на капију града, него су у градском зиду отварали нарочити продор кроз који је херој свечано улазио. У старом грчком епосу су хероји слављени само као борци, али су доцније постали предмет и верског обожавања. Људи су одувек осећали да великим људима није довољна слава, него да им је потребан и култ, а нарочито да великим краљевима није довољан престо, него им је потребан и олтар. Александар је имао у Олимпији статуу у изгледу Јупитера, а песницима Есхилу и Софоклу посветили су култ и подигли олтаре на којим су приношене жртве. Сви су грчки градови побожно чували гробове својих хероја, онако као што хришћански градови чувају ћивоте својих светаца.

И пре и после своје смрти, хероји су спасавали друге људе од њихових непријатеља, бесних животиња, или тешких болештина. Паусанија каже да су се Ахајци били забринули што се Тројански рат био прекомерно отегао, а врачеви су били тад објавили да ће рат бити завршен само кад Ахајци набаве једну стрелу Хераклову и једну кост хероја Пелопса, коју су ови одиста нашли али изгубили за време преноса морем. - Некад доцније ударила је била болештина на Елиду, а врачеви су опет саветовали народу да иду и нађу кост хероја Пелопса која је била пропала у море, кад су је онако први пут носили у помоћ тројанским херојима. Значи да су стари грчки хероји били чудотворци, као, уосталом, и наши посвећени српски владари, краљ Првовенчани у Студеници, или краљ Дечански у Дечанима, или као кнез Лазар у Раваници. Многи наши хероји, истина, нису били посвећени у нашој српској цркви, чак ни највећи међу нашим херојима. На Косову није био посвећен Милош, него Лазар. Уосталом, и у Хомера има оваквих случајева: у Илијади су посвећивани као хероји само борци, слични Ахилу и Патроклу, али доцније су у Одисеји посвећивани даље само краљеви, слични крфском краљу Алкиноју. Најзад, српски народ можда није ни грешио што је херојство Лазарево ставио и изнад херојства Милошевог. Лазарево је херојство чистије и ближе божанству.

Други народи су обожавали своје хероје као инкарнацију Сунца, и такве хероје називали су херојима сунчаним. Имали су их Индијци у свом сјајном епосу Рамајани, као што су овакви хероји постојали и у Грчкој, и у Јудеји, и у Германији. Чудо је како и наш Момчило, који лети на свом крилатом коњу изнад Скадарског језера, није постао сунчани херој; а нарочито Марко, који је правио натчовечанска дела, убијајући црног човека који је имао три главе, и бацајући са Шаре планине свој топуз чак у далеко и невидљиво море.

- Херој из Рамајане, пореклом из краљевске сунчане династије, учи се код мудраца Вишвамитре магичном оружју да брани његов жртвеник, и тим оружјем задобија девојку Ситу, ћерку краља Виче. А кад су том хероју Рами украли Ситу, он прави савез са краљем мајмуна, и затим одлази са Великим Мајмуном да са обале баци камени мост на острво Цејлон, где убија отмичара Равану и спасава своју жену Ситу. Али је отровна љубомора већ била помрачила његову душу, стрепећи да није отмичар Раван повредио чистоту његове Сите. Млада жена пристаје да одржи кушање, улазећи у огањ, док су је гледали краљ Вајсравана, и бог Индра с хиљаду очију, и Варуна, бог свију вода, и Брама, творац свију светова. Иако овај Рама није ослободилац људи, него само херој своје љубави, он је ипак сматран сунчаним херојом.

- И сам велики Буда није по традицији био историјско него само легендарно лице. Његово рођење и живот и смрт су само један мит, и то најчистији. Овај се херој рађа из јутарње магле, улазећи одмах у страховиту борбу против демона тмине; он по небеском своду окреће „точак закона“, јурећи на својим огњеним колима, док увече не потоне у помрчину.

- У Старом завету, најкрвавијој књизи која је икад постојала, има пуно хероја. Али је цар Давид сматран у јеврејском народу за највећег хероја, а то је цар још из XIII века пре Христа. Давид је, стварно, био један од највећих крволока старог века, јер је, између осталог, наслеђујући престо првог цара Саула, најпре мачем искоренио сву његову родбину. Али је Давид био и један од највећих монарха античког доба, творац славног Јерусалима, победилац редом свих непријатеља Израиља. Зато је и остао као први национални херој. - Давид је био национални јунак, али не херој сунца. Био је и легендарни херој, али ипак само личност историјска. Међутим, Давид је имао и натчовечанске борбе, као борба са Голијатом, који изгледа као каква од оних немани с којима се борио Херакле, или као змај Питон којег је убио Аполон.

- Један леп мит о сунчаном хероју изграђен је о једном другом и мање заслужном јеврејском човеку, Самсону, који није био краљ него судија, што опет значи заштитник и вођ. Већ само његово име значи Сунце, а његов мит пун и чист. Његове су косе сунчани зраци; а лишен такве косе, он пропада. Самсон врши херојски циклус од дванаест чудеса којом одговара дванаест знакова у зодијаку. Као српски херој Марко, што пије вино с непријатељима Турцима, тако и Самсон иде међу непријатеље Филишћане да с њима пир пирује. Путем наилази на лава кога растргне „као јаре“, а идући даље, убија још и тисућу људи; и то једном магарећом вилицом. Кад га је у граду Гази издала његова вереница Далила, и кад су му одсекли косе, и бацили га у тамницу, Самсон је чекао да му косе поново порасту, после чега једним замахом обара стубове на кући својих непријатеља. На крову је било три хиљаде људи Филишћана, који су туде нашли заједничку смрт са овим јеврејским херојем. У чудној Књизи о судијама, библијска традиција и сама јасно истиче блиску везу овог хероја са божанством, јер се на његову молитву једног дана отвара стена, да из ње потече хладна вода, и утоли његову жеђ.

Ниједна идеја о хероју није достигла врхунац као што је грчки мит о Прометеју; а ниједан песник од постања света није овог ненадмашног борца за идеал представио моћније него песник Есхил. Уопште херој, то је одиста дух који мења законе реда у природи, и који на тај начин удара на божанство: херој побеђује јаче од себе, и ставља срећу слабих изнад среће јаких, а то значи сасвим противно начелима саме природе. Прометеј је још и новатор, који се бори против старих предрасуда, носилац науке, мученик свог идеала. Рекло би се и творац нове вере, иако то у Есхиловој трагедији не каже Прометеј сам за себе.

- Неоспорно, херој Прометеј је херој просветитељ, значи највиши сој хероја. Прометеј се бори против Зевса који је оборио са управе на Олимпу свог оца бога Хрона, и затим завео тиранију над свима божанствима, и најзад хтео и да уништи људство, како би створио затим друго и друкчије. Али Прометеј, титан, долази овде као спасилац људи. Он је украо Зевсу величанство Огња, којим се дотле служио бог Хефест, и дао га људима као највеће добро, јер је ватра извор све цивилизације. Сам Прометеј каже, на уста песника Есхила, да све што људи знају и умеју, дугују само њему. Он их је научио да праве куће од цигала, и да подижу скеле, и да више не живе под земљом као мрави, не знајући за годишња доба. Да би, каже, умели људи и да мисле, показао им је како се неке звезде правилно подижу, а како неуредно залазе. За њих је пронашао и Број, „најосетљивију ствар“, и затим измислио поредак слова; а најзад је пронашао и „памћење, које рађа Музе“. Први је он запрегао животиње да раде место људи, и саградио бродове, и научио људе лукавству, и показао им тајну прорицања помоћу снова и тамних открића, по лету птица и по спаљивању костију. Најзад, он је за људе пронашао у земљи туч и жезло, злато и сребро, и научио их затим свима занатима и индустрији. - Тако каже Есхил. - Али зато је човекомрзац Зевс осудио Прометеја да буде прикован за стену у Кавказу, „где престаје последња стаза на свету“, како пева исти Есхил; и сам Хефест је хероја онде приковао. Прометеј је на Кавказу подносио поносито своја страдања, и трпео да му орао Зевсов тридесет година кљује у тело. Он је боговима Урану и Хермесу, који су га једног дана посетили на Кавказу, говорио о громовнику са презирањем, уверавајући да ће Зевс најзад пропасти, и то од сопствене слабости, а да ће Прометеј напослетку доћи до тријумфа.

Много векова пре, и песник Хесиод је опевао истог Прометеја у својој Теогонији. Кад је херој Херакле после ових  Прометејових тридесет мученичких година, прошао кроз Кавказ, тај син Зевса и Алкмене са лепим ногама, убио је орла, и тако ослободио окованог титана Прометеја. Зевс је ово ослобођење дозволио само да би његов син Херакле имао још више славе на земљи. Затим се и бог богова коначно одрекао своје мржње против напаћеног титана, човекољупца Прометеја, сина Јапетова, који је био и брат Атланта што на другом крају Европе, „у пределу вечери“, исто тако мученик, држаше на својим плећима стубове небеске. - Прометеј је оличење љубави за људство, а то је и апотеоза стваралачког генија, који је геније само човеков. Многи су сматрали хероја Прометеја злотвором људи, јер их је научио радовима које им је сама природа одрицала, и тако их направио несрећним. Међутим, песници, који су одиста једини схватили овај мит у његовој правој и јединој лепоти, опевали су овог хероја као претка свих других античких хероја, и који је затим постао и предак свих хришћанских мученика. Прометеј је, неоспорно, највећи херој међу свима херојима света, јер није ни локалан, ни националан, него једини херој општечовечански.

Два типична историјска хероја, и то хероја владара, то су македонски краљ Александар и француски цар Наполеон. О оба ова хероја владају, као и о свачем другом на свету, подвојена мишљења. Једни сматрају Александра само као мегаломана и авантуристу великог стила; као великог војника, али не и великог човека; као ученика философа, али не и пријатеља философа; као пријатеља хеленске културе, али не и као пријатеља хеленског народа и хеленске слободе. Нико о овом ученику Аристотеловом није говорио горе него мудри Сенека, учитељ Неронов. Он га зове лудим Александром. - Други, сасвим обратно, обожавају, као бога, овог младог краља и хероја. За Монтескјеа, није Александар један освајач римског типа, који све освоји да би све уништио, него, напротив, да би све сачувао; и није ишао да побеђује како би само покорио, него како би ослободио, дарујући слободу сатрапијама и просвету варварима. - Што је одиста најчудније, свет се не пита где би данас било човечанство да је Александар отишао да хеленизира Европу, а не варварску Азију; и да просвети европска племена која су била тек почела живети; а не азијска која су била већ дегенерисана у својој сопственој цивилизацији, и потонула у најсрамнијим пороцима. Што је најгоре, после Александрове смрти, његови наследници у Азији, македонски генерали, нису се ни сећали да их је млади краљ довео онамо да хеленизирају варварске масе, него су одмах прешли у отмичаре, бијући се један с другим до истребљења. Узмите само борбу Антигоне против Еумена, и Птолемеја против Селеука, или борбе доцнијих македоноких владара против Атине, како би је коначно збрисали са сунца. Због ових случајева није могуће, одиста, не бити усхићен иначе тако сјајном личношћу младог Александра. Јер нема људске величине ако у њој нема људске доброте; величина без доброте, то је само сила, налик на силу материје.

И за Наполеона постоје два разна мишљења. Тако историчар Иполит Тен сматра Наполеона само типом талијанског кондотјера из доба ренесансе. За њега је то човек од самог инстинкта, који зато више воли акцију него идеал, служећи се људством већма него служећи људству, вођен слепом самовољом, а не принципима или љубављу. То је оличење егоцентризма, сујете, деспотизма. Он није ни Александар ни Помпеј, него источњачки завојевач, и човек који све гази да би се он сам што више попео. - Према овом мишљењу, Наполеон не би, одиста, био тип хероја, јер је био без доброте. Истина, није никог убио „изван бојног поља“, али је гледао у крв људску без ужаса и без гађења, умирујући себе да ипак неће упропастити толико француских војника колико ће му француске жене народити француске деце. Да је могао сто година ратовати, он би сто година ратовао. Значи, Наполеон није био узвишен херој него само велики генерал. Али срећом, постоји о Наполеону и друго, и општије мишљење. Наполеон је био творац велике војничке легенде једног од највећих културних народа, легенде која је највећа после римске. Значи да је био и један од твораца Француске. Као херој, тукао је увек веће војске својом мањом војском, а као ослободилац, ишао је у земље мањих слобода где је био носилац великих принципа револуције. Можда је био још већи као организатор и администратор реда и правде. Изменио је у Француској поделу земље, судство и финансије, створио Народну банку, направио путеве и луке, канале и мостове, болнице и азиле, помагао уметност и књижевност, донео нови грађански законик, створио трговински полет какав се није видео од Колберовог времена. Значи да је он био херој - добротвор. А био је и херој - ослободилац Француске, јер је ту земљу спасао од анархије која је била настала после велике револуције, а тим отклонио можда и туђу окупацију.

Историја чини неправду и према Цезару, кад не говори о њему само као о војсковођи и себичном диктатору. Неоспорно, Цезар је имао све погрешке човека свог времена; био је често ближи Сули и Помпеју него Катону или Цицерону. Није имао пуно моралних скрупула, али није био зао, него чак и добар, често и добродушан. Био је у сенату осумњичен да је учествовао у завери Катилине против републике, што изгледа и тачно. Али је и Цезар, као Наполеон, ишао да створи моћно Царство од Републике, која је тек била изишла из анархије Маријеве и тираније Сулине. Наполеон је обожавао Јулија Цезара, и често се питао шта би Цезар урадио да није био убијен. - Истина, и поред свег тог, Јулије Цезар није херој чистог типа о каквом овде говоримо. Међу великим карактерима античког века стоји, можда, Епаминонда као једна од најсјајнијих физиономија чистог типа хероја: јер је био борац за општи идеал, без икакве примесе егоизма и личне таштине.

Свесна и просвећена храброст, то је највећи степен херојства. Чак и дужност, то су два највећа покретача за сваког хероја, а све друго може бити и само сујета и крволоштво. Метел, два пута конзул, диктатор и понтифекс максимус, изгубио је вид што је улетео у велики пожар храма Весте да спасе паладијум. Српски краљ Стеван Дечански није хтео да ратује на земљи свог зета краља Михаила Шишмана у Видину, него је молио противника да свој хришћански мач окрене на неверне Агарјане који су већ прелазили Балкан. А овај је варварин одговарао само речима: „Хоћу с тобом да се бијем“. Побожни српски херој примио је тај бој, на Велбужду, где је затим био убијен тај бугарски краљ, као што ће доцније бити убијен и на Косову други наш сличан непријатељ, турски краљ Мурат. Али српски краљ, после сјајне битке на Велбужду, која је дала српској држави хегемонију на Балкану, задовољио се само моралном и хришћанском победом над једним злим човеком, а не примивши никаквих других трофеја од Бугарске, која је већ била покорена, и бачена под ноге. Ово је један од највећих и најтипичнијих случајева класичног херојства у историји. На ово изгледа налик само један антички случај. Краљ Гелон у Сиракузи, који је потукао триста хиљада картагинских војника, закључујући с Картагином мир, није тражио услове друге него да се Картагина обавеже да неће више приноситина жртву богу Балу своју сопствену децу. Ово је несумњиво најплеменитији уговор о миру какав је икад направљен у историји, а краљ Гелон најхуманији победилац.

Човек је добар само по једном разлогу: ако је здрав духовно, а нарочито ако је здрав душевно. А рђав човек је рђав из више разлога, и на више начина. Међутим, оним добрим припада дужност да од рђавих бране не само себе, него и идеал о добром. Ови малобројни добри људи праве корисне револуције, дају идеји сјајне хероје, и доносе добре законе. Историју, истина, нису правили само добри људи, него заједно с рђавим и најрђавијим; али су све добре путеве људству прокрчили само добри људи, борећи се и против самих закона природе, који не познају добро, него само слепу силу. Зато ће бити спасено људство када буде разумело да је свакидашњи добар човек у ствари један свакидашњи херој.

Јер се често не може бити добар за друге људе, без штете за себе; нити се увек чинити доброта другом, а да се не учини себи понека неправда. Кад је Сократ рекао да је врлина највеће добро, и да само чинећи добро дело човек чини и самом себи добро са што мање зла за другог. Учинити себи добро са што мање зла за другог - ово је, према општем осећању у огорченој људској утакмици већ довољан идеал о добру.

Прави путеви зна се где почињу, и зна се где свршавају, а кривим се не зна ни правац ни крај. Добри људи не знају за криве путеве, јер они по њима не иду; самом кривоумни људи најпре виде и изаберу криве путеве. Један енглески писац негде је паметно рекао: „Кад би поштени људи имали дрскости непоштених људи, где би био овај свет?“ - Када би умни и добри људи имали очи на тим кривим путевима, никад им лукавство не би нашкодило памети, и живот би био победа добрих.

Највећа врлина женина јесте душевност, а највећа врлина човекова јесте храброст.

Највећи број хероја били су у свему племенити и благи људи, а плашљиви су редовно врло рђави али и дрски људи. Плашљив човек, пошто је истовремено и зао, мање се боји хероја што је храбар, него што је частан; пошто добро зна да је частан човек одвећ строг у својим суђењима. Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.

Ко је могао мислити од Тацитових савременика, да ће они људи који се сакривају по катакомбама, бити наследници праве величине Римског царства; и да ће мученици бити већи од освајача света? Ко је могао мислити да ће од малих општина хришћанских у Риму, где су при земљаној уљаници у подземним ходницима читали посланице апостола, постати стубови престола нових императора? И да ће речи полукултурних проповедника однети победу над беседницима из Сената и са Форума? И да ће они који су главу посипали пепелом, и облачили се у кострет, бити судије оних који су у своју косу сипали мирисе и носили сенаторски пурпур? И, најзад, ко је знао да ће најсавршенији дотадашњи законик човечји, дело законодаваца који су били велики мудраци пагански, устукнути пред неколиким прописима хришћанске науке, и Десет заповести које су дошле из пустиње?

Људи ће увек живети, као и досад, са свега два или три општа принципа. Биће чак и убудуће народа који ће постати јаки само тим што су фанатизовани у једној утопији, колико су други васпитани у једној идеји. Али поред оваквих, биће увек великих народа који ће живети срцем цео свој историјски век. Није хришћанство било религија која је победила само зато што је штитила бедне; јер су те бедне штитили већ и римски закони, који су били и јаснији. Хришћанство је победило зато што су хришћани давали животе за своје речи, онако како то није чинио нико и никад пре откад је света и века.

Није хришћанство победило што је праведно за сваког, него и што је логично за све; зато што су логика и доброта изражене овде у форми какву грчки философи нису умели наћи; у љубави човека за човека, какву Сократ није знао направити философијом, а коју је Питагора направио само школском доктрином. И поред све наивности философске и научне, хришћанство је, као осећање, као ствар срца, веће него све што се пре јавило као веза међу људима.

Мењаће се култови и молитве, али ће истина о Добру и Миру међу људима бити занавек везана за хришћанство као најпотпунију истину о човековој срећи на земљи. Хришћанство је религија љубави, што значи песма срца. Христос је показао да је Песник - Херој једини господар и победилац у свемиру.

Паганство је посвећивало хероје, а хришћанство мученике. Стари свети оци кажу да мученик, већ тим што је мученик за веру, постаје свецем своје вере; као што су Грци хероје правили боговима. Грчки бог и хришћански светац имају једно исто порекло и исту свештену мисију: први да брани човека, а други да умре за идеал.

Сама фигура Христова, издигла се из идеје о самопрегорењу, и направила мучеништво једним високим начином да се умре за идеал. Мученик хришћански је једини који је ишао узастопце трагом за Спаситељем света. Овде је херојство за Бога, а не за отаџбину. Овде се умирало за божанство и за идеал, а за људе само уколико је било у питању њихово спасење на оном свету, а не за њихову славу на земљи. Свети Игњатије, у својој посланици Римљанима, с усхићењем говори своју жељу да постане мучеником. „Ја сам пшеница Господња, и треба да ме изломе зуби звери, да би се повратио у чисти хлеб Христов“.  Хришћанство је дало први пример да човек дадне себе, целог, посветивши свој век само једној истини. Зато су хришћански мученици узори ненадмашног самопрегорења, врло честог у историји те вере, а врло ретког пре појаве хришћанства.

Ниједан херој антички, ни Херакле, ни Персеј, ни Агамемнон, ни Ахил, нико им није раван. Нико није ишао на губилиште с оном ведрином и узвишеном чистотом као хришћански мученик, који благодари судијама за смртну пресуду као за акт који му је дао само прилику да се скрушено искупи пред својим идеалом.

Срби су посвећивали своје заслужне краљеве, као што су Грци посветили краља Зевса, чији се гроб до у хришћанско доба показивало на Криту. Срби су једини европски народ који има култ хероја, као што су га имали некад и стари Грци. - Бог и страдање за веру, то је извор величине хришћанске; да није било тих жртава, тешко би хришћанство победило пагански култ, ма колико да је он већ био профанисан. Мученик је био главни носилац еванђеља. - Паганци су бацали у море или спаљивали на ломачи тела својих мученика, да се ништа не очува од поштовања за њега, јер је за њих херој морао увек бити победилац. А хришћани су, напротив, често око гроба мучениковог сазидали цео какав нови град. Император Теодосије носи на својим рукама кроз цариградске улице главу Јована Крститеља, да је положи у Евдомони, као највеће благо прве хришћанске престонице. Доцније долазе у исти град мошти светог Стевана, светог Лаврентија, светог Јована Златоустог, свете Агније, и свете Анастасије.

Грчки херој легендарног доба је био победилац натчовечанских бића, Медузе, Минотаура, бика из Маратона или змије из Лерне, и био је син какве богиње или каквог бога; али грчки херој историјског доба, то је мудрац, истављен као идол и узор савршенства.

Мудрац Сократ, то је херој, не зато што се не уклања од непријатеља и што умире херојски за идеал частољубља, него што је био савршен у својим врлинама духа и карактера у исто време. Сципион Африканац је херој, јер је победио Картагину, а стари Катон Цензор јер је спасао државу од рђавих краљева. Његов потомак Марко Катон је био и по врлини и по личној храбрости пример римског савршеног човека његовог доба. Цицерон је несумњиво не само највећи философ у то време, него и херој римски. Не само што је био највећи беседник и писац, него је узоран политички карактер, зато што је очувао републику стављајући под суд Катилину и његове другове. Као такав државник је добио и име Спаситеља. Био је некористољубив и чистих руку; и, најзад, убијен од тирана Антонија и Октавијана, непријатеља републике. - Међутим, браћа Грах не могу бити названи херојима. Истина, били су најчеститији Римљани по свом животу; и државници који су извршили поделу земље, оснивали нове градове, извршили реформу судства. Били су и велики јунаци; пошто је Тиберије први истрчао на зидове Картагине, а у Нуманцији спасао двадесет хиљада Римљана; а његов брат Кај је у Шпанији исто тако био славан борац. Па ипак, они нису типски хероји, јер су најзад побегли пред непријатељем, иако, по целом изгледу, из обзира опрезности команданта него из страха за себе. Херој мора бити узор не само сјајном смрћу него и светлим животом, и обратно.

Страх човеков на земљи је врло различан, а зато је различна и храброст. Постоји страх од смрти, од Бога, од животиња, од људи, од болести, од духова, од губитака материјалних, и најзад, од губитака части и угледа. На сваком кораку, и најхрабрији човек има дакле разлога да устукне и да застрепи. Страх и досада, то су две највише човекове несреће, а оне су раширене свугде. Страх је извор свих заблуда, а досада је извор свих порока. Емерсон има једну лепу реч: „Уради увек оно од чега те је страх“. Ово је један савет нарочито за људе који измишљају бауке. Али човек би одиста, навикавајући себе на страх, пустио својој машти да ствара страшила сваког тренутка.  

- Неоспорно, и храброст може постати једна навика као и страх. Сви смо ми имали или младост врло храбру, или велику храброст у старости. Колико сам лично видео, ретко је који човек имао кроз цео живот исти напон храбрости и исту снагу воље. Многи се људи варају у стварима смелости. У обичном јавном животу кукавице дају себи највише изглед одважних и бунтовних. Они увек све смеју. Али има људи који све смеју не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде. Храброст правог хероја је срамежљива и девичански уздржљива, а дрскост бестидних је увек набусита и убојита. Људи обичне памети, сматрају најдрскије људе за најхрабрије.

Одиста, откуд тај инстинкт хероју да погине за друге? Како то да љубав за идеал постане наједном моћнија и већа него и урођени инстинкт за живот? То је само зато што је љубав за идеал форма љубави, која је усађена у нагон колико и воља за живот. Јер стварно, само љубав и јесте једина сила мрачнија и страшнија него и инстинкт за живот. Љубав у свима њеним облицима, то је једно свеобимно осећање, искључиво, неразумно, изнад живота и изнад смрти.

Платон каже овако: љубав, то је аспирација на бесмртност, жеља за продужењем живота; а жеља за славом, то је само једна форма ове љубави према потомству. Мизантроп је једини који не тражи славу, зато што не воли ни потомство, као што није волео ни своје савременике. Слава, то је жеља за љубављу, и то двоструком: да волимо и да нас воле. Херој на бојном пољу или научник на тешком раду оба су љубавници славе. Љубав за отаџбину, каже даље Платон, то је жеља за нечим вечним, у чему бисмо и ми постали вечним. Најобичнија форма љубави, то је љубав за жену, значи опет за потомство, у чијем бисмо животу и ми постали бесмртним. Љубав појединачна, колективна, комплексна, то су љубави за славу, за отаџбину, и за потомство своје лозе. Као нагон за вечношћу, та љубав је у основи наше природе: јер човек је нешто пролазно које свом снагом тежи да постане вечним. Према овој Платоновој идеји, највећи и најдубљи инстинкт човеков лежи баш у овој љубави за славом, чији су облици различни, али сви подједнако моћни и фатални. Љубав за славу, дакле, толико је исто инстинкт, као и љубав за живот. Ако је ово тачно, што каже Платон, онда је херој онај човек који се дигао одиста до савршенства божанског јер је ујединио живот и идеал у једној истој човековој судбини.

Прави несрећник, то је незналица. Тако је мислио и Сократ, а тако су мислили и многи после њега, нарочито Данте и Леонардо. Али прави херој је мудрац, пошто сваки порок истиче из незнања, а свака врлина истиче из знања. По самом Сократу, знати, то значи бити добар; и зато логика, то је истовремено и наука о моралу. Ако сте роб, онда сте незналица, и зато немате врлина, а због тога не можете имати ни права на срећу: јер мудрост припада слободи. Роб је сваки човек који служи страстима; и он је неизлечив, јер робује незнању. Све срамоте и несреће извиру из заблуда. Према свему овом,како мисли мудрац, херој је човек свестан свог циља, значи једна велика философска воља; онолико воља философска, колико је мученик Христос једна велика религиозна воља. - Међутим, за једног модерног мудраца, Емерсона, херој није ни философ ни побожан, него сав интуитиван; и зато што је херој само једна неизмерна дубока интуиција зато је он јачи и од разума. Према Емерсону, херој може бити и човек без науке, и без много памети, али с пуно свете ватре. Херој, то је онај човек, каже Емерсон, који је сав сконцентрисан. Он себе сматра јачим од свих противника садашњих и будућих. Од примитивног човека херој има љубав за борбу, а од мудраца има мржњу за уживање. Херој презире опрезност која обезглави више него што умудри. Некористољубив, он не гледа око себе, него само гледа пред собом. Он је искрен и прав, великодушан, умерен, непрорачунат. Емерсон замишља хероја безобзирним према противнику, колико и према противностима, с душом која се не да преиначити ничим па ни страхом. Емерсон има право. Ја сам познавао неколико српских хероја који су били равни Агамемнону или Ахилу. Сви су били благи као деца.

Херој је веран себи, сањалица, срдачан, весео, скроман, себи довољан, без сваке потребе за хвалу. Међутим, често се видело и храбрих људи који су били користољубиви, разметљиви, срачунати и осветљиви; али то су били само храбри људи а никако хероји. И разбојник може бити одлучан и лично храбар, колико и херој; разлика је само у циљу. Такав јунак без часног херојства, није се могао сматрати класичним грчким херојем, сином бога и човекове жене, или сином једног човека из ложнице са једном богињом. Цезар Борџија није херој, а Савонарола је херој колико и Сцевола. Узмите на пример само ове античке карактере пуне благости херојске: Сократа и Фокиона у Грчкој, или П. Емилија и Сципиона Африканца у Риму. У српској повести, можда већма него игде, разликоваћете тако јасно славне хероје од славних разбојника. - За разлику, многи су народи стварали око хероја мит по којем се они боре и са натприродним бићима, и са неманима: српски херој Марко Краљевић убија троглавог Арапина, а шпански херој Сид Кампеадор се бори са лавом.

Херој се рађа, као и песник; али херојем се и постаје. Многи су људи починили права херојска чуда и постали славни, чак и вечни, иако нису припадали лози старогрчких хероја чији је отац био бог или мајка богиња. И у данашње доба је срамно бити кукавица колико и лопужа. Човек добре породице, или син велике расе, и сам сматра да мора бити јунак пред животом. Велики беседник Есхин је оптуживао на Пниксу генијалног Демостена, како није заслужио златни венац после боја код Херонеје, јер је из тог боја побегао. Антички човек, нарочито Атињанин, морао је бити интегралан; морао је бити и леп, а камоли не храбар. Римски војници Фабијеви нису полагали заклетву само да ће се храбро борити, него да ће и победити. Најхрабрији су војници модерног доба били Французи и ону имају највећу војничку епопеју после римске. Многи њихови краљеви су били и лично славни војници и борци; чак је немогућно замислити Француза који није храбар. У Енглеској су храбра само господа. За Американце кажу да не познају страх. Срби су храбри само у рату, а најхрабрији су људи на земљи кад се боре у гомили.

Данас је најтежа болест нашег времена болест персоналности. То се види у савременом друштву где је свако налик насваког. Човек одиста персоналан има против себе и људе и конвенције, и на сваком кораку наиђе на нетрпељивост и на непријатељство.  Па ипак, прави пут наше среће, то је учити човека да подигне поверење у себе, што значи развијање персоналности до њених крајњих мера. Снажни људи никад неће инстинктивно ићи застарим грчким идеалом, а то је био мудрац, јер је мудрост сузбијање и ограничење личности. Зато треба развити личност више у форми хероја него у форми мудраца. - Данас је друштво повезано већма него икад: религијом, патриотизмом, државом, странком, синдикатом, војском, клубовима, тајним ложама, породичним традицијама, покрајинским конвенцијама. Све ово неизмерно униформише човеков карактер и сузбија развијање персоналности. Човек који одиста има персоналан дух изгледа завереник против конвенција, непријатељ друштвених завета, противник већине, манијак, и изазивач. У друштву често најмудрији иду за најлуђим, и најразумнији за најстраснијим, јер их побеђују јаче воље а не јачи мозгови; зато људи који су моћни или умом или вољом лако завладају, а само људи који су друкчи него остали, не завладају никим. - Међутим, идеал је одвојити своју личност од терора групе, и сличити себи а не целом свету. У том можда није срећа човекова, али је у том сатисфакција елите, истина врло скупа; јер људе не вређа ако сте од њих бољи или гори, него само ако сте друкчији од њих. Одвојити се, значи одметнути се, и зато је одвојен човек сматран као одметник. Личност нашег времена је болесна; европски рат, у који је свако ушао без сопствене воље, и не знајући куд иде, оставио је таман траг у духу човековом колико и крвав траг у историји.

Данас треба човека вратити к њему самом, дижући му поверење у себе; упутити га продубљивању своје личности и своје могућности, развити духовни егоизам личности насупрот материјалном егоизму гомиле. Уздати се више у себе него у друге; веровати у своју судбину и у своју главу; полагати на своју снагу колико и на своју мудрост; смети ићи увек до краја своје бразде; не одрећи се ниједног права у животу! Античка грчка резигнација је помагала бедним, али је обарала јаке.

Има једна храброст према себи, али постоји и један прави хероизам према себи. Храброст према себи, то је способност појединих људи да се одрекну неколико некорисних или штетних прохтева; коцке или алкохола. Али херојство према себи, то је када човек себи не дозволи ништа што није у вези с најдубљим основама идеје о части и о општој срећи. Зато је херој по природи некористољубив, без свирепости према побеђеним, пун благости према мањим од себе.

Прва разлика између разбојника с ножем и хероја с мачем јесте некористољубивост хероја, и затим његова немогућност да икад буде свиреп. Пауло Емилије је херој, а Тамерлан је пре свега разбојник. - Према учењу питагориста, реч „херој“ долази одречи „ерос“, што значи љубав. Ово казује да су хероји заљубљени и љубавници, и да љубе божанство, и да све нас друге уче да га љубимо. Ово је дубоко дирљиво тумачење једне божанске лепоте у човеку, и зато није чудо што то тумачење долази из грчке школе. Хијерокле, један антички тумач Питагорин, каже да нас хероји уздижу из свог земаљског боравка у вечни град божанства. Исти писац каже да хероје зову и добрим генијима, јер имају натчовечанских знања, и разумеју науку о законима божанства.

Има и случајних храбрости, кад човек испадне победилац, али неочекивано, и као да је све радио у сну. Знам код нас људи који се чуде зашто их сматрају храбрим, и зашто су их као такве у ратовима одликовали, јер они се не сећају за време својих јуришања ни да ли су кога непријатеља оборили, ни како су се на неки положај пробили. Догодио се један случај када је један културан српски официр питао војнике који је од њих убио којег од великог броја непријатеља што су лежали на једном бојишту, али се ниједан војник није сетио да је неког оборио. - Човек храбар, неосетљив је за страх, као што је глув неосетљив за звук, или као што животиње хладне крвине не осете студен. Наши Црногорци један другом честитају у боју добивену рану, као што другде честитају војнику добивену златну медаљу за храброст. Прва одлика једног ратничког народа, то је што не оплакује оне који су пали у боју као што се рида за онима који умру на свом огњишту. Српске народне песме певају а не оплакују погинуле јунаке, јер их не сажаљевају него прослављају; а Спартанци су се облачили у свечано рухо, место у коротно, кад им је него у породици погинуо за отаџбину. Македонски краљ Александар је говорио свом оцу краљу Филипу, који је после једне ране био изгубио око, а после друге ране остао хром: „Не љути се на рану, јер те она сваки час опомиње на твоју храброст“.

Херој већма цени, чак и већма жели, у боју добити рану него добити орден; а само сујетан и крволочан војник нема овакво осећање. - Између хероја и кукавице има разлика, што кукавица мисли да ће погинути у првом сукобу и од првог зрна, и да ће се, у исто време, сви његови другови разбећи, а њега оставити самог на бојишту против целе непријатељске војске; а херој дубоко верује да њега зрно и не погађа. Хероји један другог истински обожавају, и то без сваке зависти, која је, уосталом, увек ствар егоиста или крволока. Прешавши са војском у  Азију, Александар је потражио гроб Ахилов и оптрчао го око њега три пута, према једном старом култу за хероје.